Izvor: Dnevni list Danas Autor: Ivana Stamenković
Ako bi trebalo da opišem Užice jednim mirisom, bio bi to miris belog jorgovana iz vrta moje nane. Kao šestogodišnja devojčica shvatila sam da se svet ne završava na početku ulice u kojoj sam živela, kod prodavnice Klisura, i da on uopšte nije veličine dužine moje ulice.
Nisam bila sigurna u to koliko daleko se on tamo prostire, ali sam znala da je to neistraženi prostor, nepregledno veliki, a ja sam, naravno, htela da ga otkrijem. Iz perspektive deteta, Užice je bio najlepši i najveći grad na planeti.
Najranije detinjstvo vezujem za dvorište kuće u Jug Bogdanovoj ulici, gde su živeli moji nana i deko. Na ulazu u dvorište, sa desne strane kapije, nalazila se ogromna dženarika, koja je imala nisko i iskošeno stablo, uz koje smo mogli da se penjemo.
Sa leve strane od ulaza, prostirala se, ne mnogo velika, bašta sa dva jorgovana – belim i ljubičastim. Duž cele ograde su bile hrizanteme, najraznovrsnijih boja. Bila je to moja oaza, moj kutak i sav moj svet.
Dvorište je, uglavnom, bilo pretrpano kojekakvim starudijama, koje smo nalazili u okolnim ulicama i tuđim dvorištima, a ponajviše odvaljenim kamenim kockama kaldrme kojom je naša ulica bila popločana. Kocke smo koristili za pravljenje skloništa za pse i mačke lutalice.
Mirisi me asocijarju na lepe, ali i one ne tako lepe momente iz života. Pojedini me podsećaju na određene delove grada. Ako bi trebalo da opišem Užice jednim mirisom, bio bi to miris belog jorgovana iz vrta moje nane. Iako njega već odavno tamo nema, uvek intezivno osetim upečatljiv miris kad god se nađem u tom delu grada.
Miris prženih krofni, posutih šećerom u prahu, podseti me na igranje lastiša i drugarice iz razreda.
Miris šlaga i čokolade na zimski sladoled iz poslastičarnice Zora, koji je bio deo ustaljenog rituala prilikom naninog odlaska kod njene frizerke na Aleksića mostu.
Miris starih knjiga i ustajalog vazduha na biblioteku Pedagoškog fakulteta, u kojoj sam provodila sate i sate čekajući mamu da završi sa poslom i odvede me kući.
Miris dunja i pekmeza od šljiva na Rakijsku pijacu, deo grada koji je svedok davno prošlog vremena, u kome su rasle najkrupnije žute dunje i najsočnije šljive koje smo krišom brali i slasno ih jeli, šćućureni uz neku ogradu.
Miris pretopa i zagorelog hleba na komplet lepinje kod Šuljage, sa kojom se završavao svaki ozbiljan izlazak u grad.
Miris crnog luka na burek sa mesom sa čašom hladnog jogurta u Blue moon-u.
Miris vrelih guma na pokretne stepenice u nekadašnjoj Metalotehni kojima smo se kao deca besomučno spuštali i peli.
Miris znoja na ženski košarkaški klub Sevojno, na prvi koš i prvu utakmicu.
Miris jagorčevine na šetnje Velikim parkom i Plažom pored reke.
Miris jagoda na sladoled Rumenko, posle škole i poverene prve tajne.
Miris vrelog asfalta na završetak jedne ljubavne priče.
Odavno već ne nailazim na te mirise. Novo vreme je donelo neke moderne, meni neprepoznatljive arome, a one opet stvaraju druge uspomene.
Ponekad, dok koračam ulicom ili čekam u redu, osetim odnekud prepoznatljiv miris, koji me odvede, na kratko, u vreme bezbrižnosti i iskrenih osmeha.
Nijedna priča o Užicu ne može početi, niti se završiti, bez pomena njegovog centralnog dela, takozvanog Gradskog trga. U vreme kada je izgrađen (šezdesete godine prošlog veka) smatran je najvećim dometom jugoslovenske arhitekture i urbanizma.
Oko trga su bioskop, pozorište, biblioteka, nekoliko kafića i Gradska kafana. Ovu kafanu su posećivali naši roditelji i odrasli sugrađani, a mi mlađi smo je zaobilazili. Ništa neprijatnije nije bilo, nego da se u njoj nađemo sa, ne daj bože, roditeljima ili našim profesorima.
Nekada, dok još nisu otvoreni kafići, trg je bio jedino mesto za izlazak i okupljanje mladih. Mesto sastanaka i rastanaka. Mesto gde se počinje, skreće, nastavlja ili završava.
Onog trenutka kad dobiješ dozvolu od roditelja da, posle časova ili treninga, odeš do trga da se nađeš na sat ili dva sa drugarima, već si bio korak bliži tako željenom svetu odraslih. Kad je trebalo nekoga “važnog” videti, znalo se da će sigurno biti tu, u koje vreme, sa kojim društvom i na kom mestu.
Na trgu je postojala stroga hijerarhija. Grupisali smo se po uzrastu, školama u koje smo išli, muzici koju smo slušali, knjigama koje smo čitali. Bilo je važno koliko znaš, a ne koliko imaš. Imali smo mladost, radost, ludost i sve vreme ovog sveta. Sasvim dovoljno za sreću.
Rodila sam se u Užicu jednog prolećnog dana, pre 49 godina. U njemu sam provela detinjstvo, školovala se, napustila ga za vreme studija, da bih mu se vratila. Da ostanem.
Menjalo se moje Užice. Priznajem, ponekad ga ne prepoznajem i tražim ostatke onog mog, nekadašnjeg grada.
Rasli smo moj grad i ja uporedo. Onda sam ja usporila, a on je odjurio u susret novim generacijama, koje će ga prigrliti i voleti kao nekad moja generacija. Raduje me to što on nikada neće stati, ni onda kada mene više ne bude. Ostaje mi jedino da negde, u nekom kutku, nekom ćošku, možda nekoj klupi, ostavim trag o sebi, da me ne zaboravi, ne napusti. A, njegov mirisi ostaće zauvek samo moji.
