Vidosavu Kolareviću Uču ovih dana telefon zvoni više nego inače. Zovu novinari. On je direktor OŠ Milan Vučićević Zverac u Bratljevu. Sve nas zanima ko je direktor škole koji svakog dana pređe 140 kilometara vozeći učenike i kolege do škole u selu udaljenom 22 km od centra Ivanjice. On dnevno preveze 10 učenika, a neki su od škole udaljeni i čitavih 17 kilometara. Kolarević vozi i ivanjičke nastavnike. Od kompanije NIS i lokalne samouprave škola je dobila novo terensko vozilo, Ladu Nivu, koja će olakšati svakodnevnicu učenika i nastavnika u selima na Goliji.
I sam je, svojevremeno, do škole pešačio oko sat i po, veoma dobro razume put od škole do kuće po, zimi, zavejanim ivanjičkim selima.
-Šta radi takav direktor jedne škole na raspustu? pitamo ga iz redakcije Radio Lune
“Nosim zavejanim komšijama lekove i druge životne namirnice”, odgovara Učo.
-Je l Vam zahvale?
“Požele mi sreću i dobro zdravlje To mi je dovoljna zahvalnica, kaže Učo i podseća nas da lokalnom stanovništvu to mnogo znači, jer su to izdvojena sela koja nemaju ni autobuski prevoz ni ambulante, a roditelji i meštani nemaju posao u gradu da bi mogli pređu tamo da žive.
Vidosava Kolarevića Uča pozvali smo jutros, da proverimo kako direktor za primer odmara dok je raspust.
Vi sa Ladom Nivom vozite decu do škole, koliko dece svakodnevno prevezete?
Dnevno dovezem 10 učenika iz tri puta i vratim ih kućama, kao i 4 nastavnika koje vozim iz Ivanjice. Škola je od Ivanjice udaljena 22 kilometra.
Kako ste došli na ideju da to radite?
Ja sam kao mali išao sat i po u jedni osnovnu školu, a kao učitelj sam isto putovao više od sat do posla i onda vam video kako se deca muče. U početku sam vozio decu svojim kolima, pa smo onda dobili donaciju od republike Poljske u vidu Lade Nive za potrebe škole. Nakon 10 godina i pređenih 303 000 kilometara ona više nije bila bezbedna za prevoz dece.
Kakva je situacija u ivanjičkim školama i kakva su deca?
Deca su vredna i radna, ali je kraj raštrkan, ima dece koju vozim 17 kilometara do škole u jednom smeru. To je bespuće, nema autobusa, nemaju ambulante, baš žive u lošim uslovima. Sa druge strane roditelji nemaju posla da napuste svoja ognjišta da siđu u grad. Sreća je da imaju školu da se školuju.
Osim deci, Vi pomažete i komšije i starije ljude, na koji način to radite?
Pošto sam ja jedina spona njih sa gradom ja im ponesem sve što im treba od lekova do osnovih životnih namirnica. Njima to mnogo znači jer to su starija seoska domaćinstva i bore se kako mogu i kako znaju.
Kako vam se zahvale, šta Vam kažu?
Najčešće je to Bog će ti vratiti. Kada ti požele sreću i zdravlje to je dovoljno.
tekst: Radio Luna
foto: info liga
