Direktor Narodnog pozorišta Užice Zoran Stamatović ovogodišnji je dobitnik nagrade Vitez poziva koju dodeljuje Liga eksperata. Osim Stamatovića nagrada je pripala i akademiku i književniku Ljubomiru Simoviću, ekonomistkinjji Gordani Matković, gastroenterohepatologu dr Draganu Deliću, i direktoru agencije Fonet Zoranu Sekuliću.
Nagradom se promovišu vrednosti i pojedinci koji svojim životom i radom brane univerzalne vrednosti i koji su na najbolji način usaglasili svoja profesionalna znanja i savest, odoleli mnogim pritiscima ideologije, politike, institucija, grupnih i pojedinalnih interesa.
U svom govoru zahvalnosti na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu Zoran Stamatović je rekao da je važno da se usudiš da ostaneš veran vrednostima na kojima je opstala civilizacija i da te vrednosti braniš. On je u govoru naveo da je izazov uvek ono što nije jednostavno, ali je nagrada za koju se vredi boriti osećanje doslednosti i istrajnosti, reči i dela kojih se ne stidimo.
Žiri koji je odlučivao o nagradama, a to su univerzitetski profesori Zoran Radovanović (predsednik), Vida Ognjenović, Žarko Trebješanin, Vladimir Goati, Vesna Rakić Vodinelić i advokat Božo Prelević, je u vašem radu repoznao vrednosti koje nagrada promoviše. Koliko vama znače lične moralne vrednosti, savesni i profesionalni rad i nepristrasan odnos prema svom pozivu? Jesu li to neke od vrednosti koje i sami smatrate bitnim?
-Ne bih bio iskren, da kažem da ne smatram. Vrlo sam ponosan i počastvovan da sam od vrlo uglednih i priznatih ljudi u svojim delatnostima dobio nagradu i pre svega bio u društvu dobitnika koji su još značajniji, priznatiji i vredniji ljudi. Tako da ako je mera vrednosti okolina u kojoj sam se nalazio na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, s koje nikad nisam uživo progovorio, već vodio svoje glumce odakle su oni govorili, to je ispunjeno. Pa negde sam čak, imao tu želju, da se jednom i ja obratim sa te scene i evo ispunila mi se na ovaj način, gde sam se govorom zahvalnosti obratio žiriju i publici i bio srećan i zadovoljan zbog toga.
Koliko je ova nagrada znači za vas, pa i za Narodno pozorište Užice?
– U ovoj nagradi sam razmišljao tako da je pozorište kolektivan čin i ne možete u pozorištu ništa sami da učinite. Niti sam ja do ovoga došao sam, već zahvaljujući svom dobrom timu saradnika, svakog glumca, svakog gledaoca i grada koji je imao razumevanja i u najtežem periodu za pozorište, kao umetnost. Nešto što od daleke 1856. godine ovde postoji i trudi se da svakodnevnicu, ne kažem ulepšava, već učini prihvatljivijom nego što jeste.
Kako Narodno pozorište Užice uspeva da radi i stvara u teškim i nesigurnim vremenima?
-Nijedna godina u istoriji pozorišta nije bila laka. A ove koje ja pamtim kao profesionalac u kulturi, a to je negde od 1986./87.godine, a i ranije kada sam kao amater dolazio sa KUD-om Prvi partizan i ovde pravili predstave, nisu bile lake i jednostavne. Tad je više jaka priveda stajala uz pozorište i pomagala mu na taj način. Vi se sećate tržnog centra u teatru koji je tadašnji upravnik izmišljao, pa da se pozorište bavi rentiranjem prostora i prodajom ne znam ovoga i onoga. To nije radio zato što to voli da radi, nego zato što nije bilo dovoljno novca za osnovnu delatnost, a to je priprema i prikazivanje predstava. Tako da ni danas nije to slatko vreme. Ipak smo mi na rubu države, bliže Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori nego Beogradu. I uspeli smo kao takvi, da Užice naparavimo kao prestonicu kulture, bar tih sedam dana kada se održava naš Jugoslovenski pozorišni festival Bez prevoda. I verujte svaki put kad imamo premijeru uspemo da budemo u žiži interesovanja kulturne javnosti Srbije i regiona. Tu su čvrsta i jaka prijateljstva i ona služe da se napravi lagodna atmosfera koja je na Balkanu zategnuta kao žice na dobro uštimovanom klaviru, ukoliko se taj klavir ne koristi dovoljno i ne svira. Mi se trudimo da pesmom, glasom sa scene, dobrim tekstovima mudrih pisaca i izvrsnih aktera, glumaca i užičke publike, koja je poseban argument, koja s velikom radošću do poslednjeg mesta evo već 27 godina ispunjava pozorišnu salu, Užice učini ponosnim da ima jedan takav festival i da sam stepen kulturnog događaja zvanog pozorišna predstava, diže na jedan viši nivo.
Šta je to što druga pozorišta privlači i žele da dođu na JPF?
-Suština je ja mislim i u tom karakteru i u slobodnom duhu Užičana. Užičani čista srca, bez predsrasuda gledaju sve predstave, došle one iz Slovenije, Hrvatske ili Crne Gore. U vremenima kad politike iz tih zemalja nisu bile prema nama najpravednije, najčistije, mi smo pokušavali da sa velikim gostoprimstvom, širokim osmehom i dobrodošlicom pokažemo da je ovde svaki dobronameran gost dobrodošao. I to je jednostavno. Ništa tu posebno nema. Svakome reći dobar dan, dobro ste došli i to pokazati svojim postupkom.
Nedavno je u Narodnom pozorištu bila premijera dečije predstave Vasilisa Prekrasna. Kakvi su vaši utisci?
-Miša Stanisavljević autor tog teksta je jedan od stubova oslonaca kulture ovoga grada uz Ljubomira Simovića, Milutina Uskokovića. Oni su tri tačke oslonca pozorišnog života i stvaralaštva u Srbiji. Miša je bio najzapostavljeniji od svih njih. Jednu od misija koju sam kao direktor sebi zadao jeste da se Miša Stanisavljević na velika vrata vrati na scenu. I ovom predstavom je po meni to vrlo uspešno urađeno u režiji Vahidina Prelića i interpretaciji našeg najmlađeg dela ansambla uz pomoć iskusne glumice Divne Marić. Jednu fenomenalnu predstavu za decu izveli su na svetlo pozornice igrajući, pokazujući sa tim dopadljivim jezikom Miše Stanisavljevića. Posebno mi je drago da je njegov sin pisao muziku za Vasilisu prekrasnu. Trudimo se da sve što Užice ima dobro, a otišlo je u svet vratimo ovde bar preko scene i pokažemo da je Užice grad sa čijeg se Trga, Gimnazije, Plaže sa Starog grada, kako bi Ljuba Simović rekao vide i London, Pariz, Tokio i Njujork i tako da to bude mesto u koje treba dolaziti, a ne zaobilaziti ga.
Kakvo je vaše mišljenje treba li u Užicu više dečijih predstava, pa čak i dečije pozorište?
-Siguran sam da treba više predstava. Evo grad Užice u sklopu godine kulture Prestonica kulture 2024. godine pravi u Gradskom kulturnom centru Dečiji kulturni centar. Verujem da će on u svojim programima imati i tako nešto. S naše strane mi svake godine pravimo, bar svake, sad ćemo se truditi svake da napravimo po jednu dečiju predstavu. Takođe pravimo Reviju najboljih predstava Srbije južno od Save i Dunava i rešili smo da to pretvorimo u festival. Da to bude festival popout ovog velikog sa istog područja, samo za male sa velikim umetničkim zadatkom, korakom koji ta pozorišta sebi daju mi ćemo napraviti još duži korak i krenuti da to dosta ozbiljnije i značajnije organizujemo. Dakle da od malih nogu decu navikavamo na visok standard i visok kvalitet. A ja sam mišljenja da treba svaki drugi dan Užice da ima pozorišnu predstavu za decu, tad ćemo ih lakše skloniti od nepodobnih sadržaja do kojih lako dolaze na kompjuteru, telefonima, malim ekranima.
Da li se sprema nešto novo u Narodnom pozorištu?
-Juče smo uz Božiju pomoć počeli rad na predstavi O R.U.R.-u od Čapeka. To je komad posvećen robotici i termin robot je on uveo pre 100 godina. Sama reč negde možda vodi poreklo od reči radnik i doživljavala je razne transformacije. Uz savremenu dramatizaciju, jer tekst je prilično star, pokušavamo da govorimo o novom vremenu, zatim pokušavamo da preprogramiramo čoveka, da čipovima od njega pravimo robota, mi radimo obrnuto. Mi humanizujemo i čoveka u tom tekstu, a pomalo ismevamo činjenicu da je robot ta odlična zamena za čoveka. Jer i dalje mislimo da samo osećanje i činjenica da samo majka rađa, čini nas jedinstvenim u univerzumu I da to treba jednostavno poštovati o raditi na tome.
Premijera neće brzo nastati, pošto smo prihvatili mnogo obaveza. Izaćiće sigurno do maja naredne godine, jer velika zauzetost autorskog tima je uslovila da moramo tako da rasporedimo termine. Kad se radi u kontinuitetu nije problem, bitno je da izađe predstava i da bude dobra.
Kakva po vama treba da bude misija pozorišta? Da li je ona možda u ova vremenena skrajnuta?
-Ne može biti skrajnuta misija pozorišta. Pozorište je proizvod svoga vremena i ono je onakvo kakvo je vreme. Ono je avangarda svoga vremena. Ono kako se odigrava u mraku ono je u stvari fenjer za svako društvo i za taj trenutak. Niti je neko pozorište promenilo društvo, društveno politički sistem, niti mu je to cilj. Nama je zadatak da problem uočimo, da ga osvetlimo sa svih strana i da pomognemo svakom gledaocu, onome ko dođe da posmatra pozorišni čin, da može potpuno slobodan, nezavistan da odlučuje o tome što vidi na sceni i da to iskustvo obogaćeno primeni u normalnom životu. Pozorište niti je revolucionarna organizacija, niti je naučna organizacija, niti je ono obrnuto, niti je gola zabava, ono je sve to zajedno. Ta vrsta, te divne smeše, čini ga univerzalnim kroz hiljade godina. Mnogi su mu proricali kraj kad su se pojavili televizija i film, evo ga nikad jače i nikad prisutnije u celom svetu.
