- REKLAMA -
27 C
Užice
Početna Slobodno vreme Sport Nikola Otašević - Uvek ću živeti za košarku (AUDIO)

Nikola Otašević – Uvek ću živeti za košarku (AUDIO)

- REKLAMA -


Šta ćeš da budeš kada porasteš? Košarkaš!“ Dugo sam razmišljao kako da započnem intervju sa Nikolom Otaševićem. Prva rečenica je morala da sumira celu karijeru, ali nisam želeo da to budu standarne floskule koje idu ispred svakog uspešnog sportiste koji je rešio da okači “duboke patike“ o klin. Izabrao sam da to bude pitanje koje je mu je postavila učiteljica u 1. razredu Osnovne škole. Nikola je tada kao iz topa izgovorio – košarkaš. Nije mario ni za to što su se svi nasmejali jer je rastom bio mnogo niži od svojih vršnjaka. Naporno je radio. Nije mario mnogo ni kada je jedan od pomoćnih trenera reprezentacije rekao “Morate da radite naporno da biste bili košarkaši. Verujem da ćete svi u tome uspeti, pa čak možda i ti” pokazujući prstom na Nikolu. Nikola se zainatio baš onako po užički. I naravno, radio je još više. Samo desetak godina posle tog događaja igrao je prvenstvenu utakmicu za Budućnost, taj isti trener je sedeo pored terena. Pre nego što će ući u igru “Otaš“ se se okrenuo ka njemu i rekao – “Ej, pogledaj me, posto sam košarkaš!”. Nikola je zaista postao košarkaš. I to sjajan!

20. godina na terenu, mnogo je!” rekao mi je u neformalnom razgovoru pre početka intervjua. Ta rečenica zaista govori mnogo jer broj pokazuje kontinuitet koji je vrlo teško ostvariti u vrhunskom sportu. Ta rečenica je satkana od upornosti, želje, velikog srca, ali i od ogromne ljubavi prema košarci. Nikola toga ima na pretek i zato će 30. juna u Veliki park doći  Miloš Teodosić, Nenad Krstić, Nemanja Gordić, Vladimir Micov, Bijelica, Marko Simonović, Dejan Radonjić, Željko Lukajić…Svi oni će zajedno obeležiti jubilej i staviti tačku na karijeru koja je krenula od rodnog Užica preko Beograda, Niša, Leskovca, Vršca, Podgorice, Poljske, Rumunije, Makedonije. Krug se zatvara u hali gde je sve i počelo. U Velikom parku, baš do reke Đetinje. Nadam se samo da je učiteljica ponosna jer je Nikola Otašević ispunio obećanje.

Kako su izgledali prvi počeci u košarci i na koje si se igrače ugledao u godinama kada si počinjao da treniraš?

Počeo sam da treniram 1991. godine u košarkaškom klubu Plej-Of. Specifična stvar je što sam išao da gledam treninge mog starijeg brata Vasilija. Jednog dana na treningu je falio igrač. Tadašnji trener Sreten Đurić je izabrao mene čisto da popunim broj u ekipi. Sećam se dobro da sam dao osam poena. Tada  sam se zaljubio u košarku. Mogu da kažem da i dan danas živim za košarku jer mi je ona mnogo toga dala u životu.

Što se tiče idola, idol mi je bio Medžik Džonson zbog asistencija i uvek sam više voleo Lejkerse nego Čikago Bulse koji su bili predvođeni Džordanom. Naravno i Aleksandar Saša Đorđević sa onom čuvenom trojkom u Istanbulu 1992. godine. To se, naravno, ne zaboravlja.

AUDIO


Koji je bio tvoj prvi ulični košarkaški teren
?

To je bio jedan improvizovani koš u Vrelima odakle sam rodom. Svaki dan sam igrao basket za mojim komšijom Draganom Ćitićem i bratom Vasilijem. Sećam se dobro da sam sa bratom igrao 1 na 1  u užinu. Tada me je pobeđivao stalno jer je bio mnogo viši od mene a sada ne bi mogao da mi da koš. (smeh)

AUDIO


Bio si deo sjajne generacije koja je punila halu Veliki park i stigla do titule u svojoj kategoriji, reci mi nešto više o tome
?

Kada se oformila ekipa dečaka koji su rođeni 1981. godine  prebačen sam u tu ekipu. Ja sam već trenirao nekoliko godina a oni su bili početnici i tek su vežbali osnove košarke. Ti momci su, pod vođstvom Dragana Panića, na kraju došli do titula prvaka Srbije i Jugoslavije. Bilo je tu stvarno dobrih igrača, tu pre svega mislim na Slavka Stefanovića, Ivana Kuburovića, Dragana Ćitića, Petra Todosijevića, Marka Ćirovića.

Nekada nismo imali ni salu za treninge pa smo morali da čistimo sneg da bi mogli da održimo trening. Današnji klinci to ne razumeju. Trud se isplatio, i vrhunac je bio 2000. godine kada smo u Beogradu pobedili Partizan sa 30 razlike a zatim i Beovuk u finalu sa preko 35 koševa razlike. U Užicu, na prvenstvu Jugoslavije, pred prepunim tribinama smo se takođe „prošetali”. To je bila sjajna ekipa. I dan danas se družimo svakodnevno. Nikada se kasnije u Užicu, na žalost, nije pojavila takva generacija košarkaša.

AUDIO


Nastupi u mladim reprezentacijama Jugoslavije
?

Prvo okupljanje te reprezentacije je bilo 1996. godine na Kopaoniku. Treneri su bili Igor Kokoškov, danas poznato ime NBA košarke, i Zlatan Tomić. Vrhunac je bio zlato na Svetskom prvenstvu u Majnhamu.

Ostaje žal to Evropsko prvenstvo 2000. godine u Zadru jer smo završili na 5. mestu a bili smo najbolji u Evropi. Mogu da istaknem da smo 5,6 puta dobijali Francuze za koje su tada igrali Toni Parker, Boris Diao, Mihail Petrus. Međutim podlegli smo pritisku u Zadru. Cela hala Jazine je tada skandirala protiv nas jer smo bili prva ekipa iz Srbije koja je gostovala u Hrvatskoj posle rata.

AUDIO

 

Zatim dolaze prvi seniorski koraci u KK Užice?

Posle uspeha u juniorskim prvenstvima cela generacija je prebačena u seniorski pogon, odnosno u KK Užice. Tada smo prvi put počeli da zarađujemo od košarke. 1999. godinu računam kao prvu sezonu profesionalnog bavljenja sportom. Iz Druge srpske lige smo ušli u Prva srpsku ligu. Pamtim to kao lep period ali klub je morao da proda neke ključne igrače.

AUDIO


Prvi profesionalni transfer u Beopetrol
?

Vinston Juba liga i prvi pravi profesionalni ugovor. Mene je doveo Slobodan Klipa, tadašnji trener. Imali smo odličnu ekipu sastavljenu od perspektivnih igrača. Tu pre svega mislim na Žarka Čabarkapu, Dušana Kecmana, Ivana Vukadinova i moje Užičane – Slavka Stefanovića i Ivana Kuburovića.  Prvo kolo smo pobedili Partizan u Beogradu. Gubili smo od slabijih ekipa pa smo ispali iz najjače lige. Tu je negde bio i moj kraj boravka u Beopetrolu.

AUDIO


 Onda slede Ergonom, odnosno Zdravlje
iz  Leskovca? Koliko situacija sa tim klubovima (finansijski problemi) oslikava stanje košarke u manjim sredinama koje, opet, imaju jaku tradiciju u tom sportu? Koliko Užice može da se prepozna u tim primerima?

Ergonom je bio zaista ambiciozan i finansijski moćan klub. Iz druge lige smo odmah ušli u prvu ligu. Posle toga sledi i boravak u Zdravlju. Tu bih pomenuo košarkaše poput Vladimira Đokića, Bojana Ljubojevića i  Žuću Mitića koji mi je dosta pomogao u karijeri jer kada igraš sa njim uvek igraš preko svojih mogućnosti.

Danas ti klubovi ne postoje, ili postoje pak u nekom drugom obliku. Zdravlje se nekako povratilo i igra u B ligi. Ergonom je promenio ime u Konstantin. Nadam se da se Slobodi neće dogoditi takva sudbina i da će dolaskom novih ljudi, a tu pre svega milsim na Rašu Radovanoviča i Sašu Turovića Sloboda postati stabilan klub.

AUDIO


OKK Beograd – prekretnica u karijeri
?

Da, OKK Beograd je zaista bila prekretnica u karijeri.Tada sam imao ugovor sa Zdravljem, ali sam na svoje insistiranje hteo da se vratim na “košarkašku mapu”.
Igrao sam za dosta manje novca i lošije uslove ali sam znao će me tu videti menadžeri i treneri. Na kraju se to isplatilo jer sam imao vanserijsku sezonu. Mi kao ekipa smo imali kvalitet i ja kao pojedinac sam imao odličnu statistiku što je i bio preduslov za moje prvo inostrano iskustvo.

AUDIO

 

Odlazak u Poljsku, odnosno Anvil?

Imao sam ponude FMP-a iz Železnika i Hemofarma, ali se nismo složili oko uslova. Na kraju sam pristao da odem u poljski Anvil. Prvi meseci su zaista bili teški. U jednom trenutku mi se srušio sav svet. Prethodnu sezonu nisam imao dinara od OKK Beograda ali sam uživao u košarci, dok sam u Poljskoj  imao sve ali nisam bio srećan.

Drugi deo sezone je bio nešto bolji jer je došao Goran Jagornik iz Slovenije i Dušan Bocevski iz Makedonije. Oni su mi dosta pomogli da prebrodim te neke situacije kada mi je bilo teško. Osvojili smo i kup Poljske, na kraju svega mogu da kažem da je odlazak u Poljsku bilo lepo iskustvo.

AUDIO


Kada smo se već dotakli inostranstva želim da preskočim par koraka i da te pitam za angažmane u Makedoniji i Temišvaru. Kolika je razlika između Srbije i inostranstva, odnosno uslova i režim rada
“napolju”?

Angažman u MZT-u iz Skoplja i ne računam kao inostranstvo. MZT mi je bio kao treća kuča. Uvek kažem da je Užice dom, Podgorica druga kuća a Skopje treća.
Skoplje smatram svojim gradom jer su me svi dobro prihvatili. Bilo mi je baš teško kada sam otišao iz tog grada. Dan danas me vežu baš lepe uspomene za taj period jer smo osvojili i dve duple krune, igrali Evro kup. Dole ljudi žive za košarku. Pola grada navija za Rabotnički, druga polovina za MZT ali ja uvek kažem – Skoplje je celo plavo-belo!

Temišvar je bio poslednja avantura. Tamo sam otišao na nagovor mog prijatelja Nenada Mandića koji je bio trener tog kluba. Bilo je dobro, ali ipak je kratko trajalo.

Što se tiče uslova i načina rada u Srbiji se najviše zna košarka ali je dosta slabo sada što se tiče finansija. Mnogo naših košarkaša igra u  slabijim ligama jer su finansijski potkovanije. Košarka u Srbiji nikada nije prestala da bude najbolja ali su uslovi slabi. Kada sam 2000. godine igrao prvu ligu u, tada, Jugoslaviji to je bila najjača liga u Evropi. Bilo je uživanje kada igraš u svojoj zemli a još imaš i dobre uslove. Sada ima manje sponzora i situacija je, za domaće klubove, teža.

AUDIO


Da se vratimo na „kolosek“- prelazak u Budućnost. Možeš li da mi kažeš nešto više o tome?

2007. sam dobio poziv od strane Budućnosti odnosno od mog menadžera Miška Ražnatovića. Tamo je igrao i moj prijatelj Vladimir Micov. To su bile najlepše četiri godine u karijere – osvojili smo sve trofeje u Crnoj Gori, igrali smo Evro kup… U poslednjoj sezoni smo izgubili u polufinalu Aba lige od Partizana kada smo bili oštećeni od strane sudija.

Sa Dejanom Radonjićem sam odlično sarađivao i dan danas smo ostali veliki prijatelji. Vežu me baš lepe uspomene za taj period. U Podgorici sam stekao mnogo dobrih prijatelja i među igračima, tu pre svega mislim na Nemanju Gordića. Protivnički igrači su se plašili odlaska u Podgoricu a to je uvek dobar osećaj. Bio sam baš tužan kada mi je istekao ugovor.

AUDIO

 
Užice, odnosno tamo gde je sve i počelo. Nastupi u Slobodi u tri navrata, prvi 2012. godine
?

U prvom boravku u Slobodi smo ostvarili četiri pobede u šest utakmica a onda sam otišao u MZT.
Drugi put sam igrao posle povrede zadnje lože, nekako sam se zasitio svega pa sam pauzirao polu sezonu. Baš tada se Sloboda borila za opstanak. Igrači su odlazili i nije bilo novca. Na nagovor mog prijatelja Dragomira Kovačevića pristao sam da odigram sve utakmice do kraja kako bi spasili sezonu. I na kraju smo ostali u ligi.

Treća epizoda mog boravka u Slobodi se dogodila posle Temišvara. Tada su u ekipu došli Petar Marić, Branko Anđić, Miki Radić… Napravili smo stvarno dobru ekipu i prošetali se B ligom. Odigrao sam još jednu sezonu u Superligi. Tako da, dosta je bilo.

AUDIO

 

Koliko si vezan za grad? Našao sam podatak da od 2007. godine na Senjaku postoji teren koji nosi tvoje ime, koliko ti to znači?

Dosta sam vezan za Užice. Svi moji najbolji drugovi su odavde, ovde mi je i porodica. Uvek sam voleo da se vratim u svoj rodni grad gde god da sam igrao tokom karijere. Za Užice me veže sve najlepše.

Srećan sam što je teren baš na Senjaku, jer me za taj deo grada vežu lepe uspomene i iz privatnog života. Dosta velikih imena iz srpske košarke je dobilo terene u svojim gradovima. Takvi podaci mogu samo da imponuju. Naravno, lepo je kad vas cene.

AUDIO

 

30. jun – veliki dan za košarku, dolaze značajna imena tog spota. Reci mi nešto više o tomе?

Tog datuma kačim patike o klin, doćiće baš dosta košarkaša sa kojima sam igrao i protiv kojih sam igrao. Kada sam objavio da se opraštam od košarke dobio sam dosta podrške i poruka od prijatelja, saigrača i ljutih rivala sa svih trana.

Ekipe će voditi Želko Lukajić Struja i Dejan Radonjić. Doćiće i Nenad Krstić, Miloš Teodosić, Nemanja Bijelica, Vladimir Micov, Nemanja Gordić, Sead Šehović, Milutinov, Bojan Dubljević, Dangubić, Luka Mitrović, Mladen Jeremić, Đorđe Gagić, Marko Malinović Malina, Protić… Ma biće stvarno dosta dobirh košaraša i trenera. Sudiće i Ilija Belošević, očekuje se dolazak i Miška Ražnatovića – mog gugogodišnjeg menadžera. Biće to utakmica humanitarnog karaktera i sav prihod od ulaznica će biti prosleđen onima kojima je to najpotrebnije. 20 profesionalnih sezona, baš duga karijera i, mogu da kažem, uspešna. Biće to pravi oproštaj od košarke.

AUDIO


Kakvi su ti planovi za budućnost
?

Planovi su mi da jednoga dana budem trener. Kada si igrač razmišljaš samo o sebi a kada si trener razmišljaš o celoj ekipi. Tako da će mi trebati koja godina iskustva. Jednom prilikom mi je naš poznati trener Bora Džaković rekao da ću biti dobar u tom poslu. Navikao sam da se takmičim ceo život. Vidim sebe u košarci jer ne umem drugačije da funkcionišem.

AUDIO

 

Ostaje li žal za nečim u karijeri? Možeš li da poručiš nešto mlađima koji tek počinju da se bave košarkom?

Postoji žal možda što nisam igrao nikada tu Evroligu. Imao sam priliku u Budućnosti gde smo u zadnjim sekundama izgubili od Asvela.

Savet za današnje košarkaše – moraju da rade mnogo, mnogo više. Čim trener svira kraj treninga oni odmah idu kući, niko neće da ostane u hali.
Mladi igrači moraju da prate košarku, da čitaju o košarci, da budu posvećeni i da im košarka bude na prvom mestu.
Ne mogu roditelji biti ambiciozniji od dece. Tako da savet u kratkim crtama – trenzi, posvećenost, odricanje i mnogo rada.

AUDIO

 

Naslovna fotografija: Miloš Cvetković/RAS Srbija

Izvor: Radio Luna//Dušan Raičević

- Advertisement -
- REKLAMA -

Užice
few clouds
27 ° C
27.4 °
26.9 °
44 %
0.5kmh
20 %
Sub
28 °
Ned
34 °
Pon
33 °
Uto
37 °
Sre
38 °

Poslednje vesti

- REKLAMA -

Dijalog

Poslednje vesti

- REKLAMA -

203 komentari

Postavite komentar

Unesite Vaš komentar!
molimo Vas unesite Vaše ime