Amar Ćorović je poznat užičkoj publici jer je 2015. godine igrao u komadu „Beton mahala”, u režiji Branislava Trifunovića i Rifata Rifatovića, kojeg je na Književnom festivalu „Na pola puta” izvelo osam mladih glumaca pozorišne trupe „Joj, evo ih ovi” iz Novog Pazara.
Potom smo ga gledali u komadu „Naš sin”, u produkciji beogradskog Hartefakta, koji je gostovao u aprilu ove godine na istom festivalu. Sinoć je igrao Semira Numića u predstavi „Ljudi bez grobova”, po romanu Enesa Halilovića, u režiji Stevana Bodrože i u koprodukciji Regionalnog pozorišta Novi Pazar i Beogradskog dramskog pozorišta.
Govoreći u superlativima o piscu Enesu Haliloviću, mladi i nagrađivani pozorišni, filmski i televizijski glumac ističe da mu je priča o Numanu Numiću, o kome je slušao mitove, bila veoma interesantna i kaže da nije bio siguran u to da je taj čovek stvarno postojao.
„Samo istraživanje te teme bilo je uzbudljivo i zanimljivo, ali zanimljivi su i ostali slojevi komada”, kaže Ćorović, član ansambla BDP-a.
Semir se suočava sa dramom tranzcije sopstvenog identiteta, od onog iz prošlosti, koji je izgrađen na mitu, do istine iz sadašnjosti, i bez obzira na to, on je na sceni bez nepotrebnih emotivnih naboja…
– „U tim trenucima ljudi najpre dožive šok. Možda Semir, tokom predstave, nema emotivnih ’ispada’ jer mi je to bilo uzbudljivije nego da taj lik gradim patetično. Odjednom saznaje ko mu je biološki otac i pojavljuje se njegov brat blizanac koga nije video još od detinjstva. Šok je bila prva njegova reakcija, a iz tog stanja proizašlo je i sve ostalo. Bilo mi je najuzbudljivije upravo to – kako se čovek izbori sa takvim trenucima i to sam probao
da pokažem na sceni.”
I mi teško živimo u vremenu raznih projekcija i mitova o prošlosti. Kako se od toga „izlečiti”?
„Naš najveći teret je to što smo opterećeni prošlošću, koja može da bude fiktivna ili nametnuta, kao što se to desilo na našim prostorima. Ogroman deo života trošimo na to šta je bilo i kako je bilo. Ali, kada bismo se oslobodili tog tereta i počeli da se bavimo svojim životima i budućnošću, onda bismo mnogo više napredovali. Ovako, nisam siguran u to da imamo prostora za napredak. Komad „Ljudi bez grobova” gledaocu, pored ostalog,
nudi pitanja – moramo li da nastavimo putem naših predaka, imamo li mogućnost izbora u okruženju koje je veoma siromašno, imamo li zaista prostora za bilo kakav napredak ili zapravo ponavljamo njihove greške.”
U komadu se prepliću i „svađaju” prošlost, fikcija o prošlosti i sadašnjost. Kao da je sve to prikaz i našeg trenutka…
„To i jeste najbolji deo ove predstave. Nismo se fokusirali samo na prošlost, niti samo na sadašnjost, već smo ih ’pomešali’ i bavili se i jednom i drugom tematikom i nadam se da smo gledaoce isprovocirali da o svemu tome razmisle kada izađu iz pozorišne sale.”
Može li se u budućnost ako pošteno ne „raspremimo” prošlost?
„Želim da verujem da je to moguće. Toliko problema nas je zadesilo u regionu, od ratova i svega ostalog, ali kad god se osvrnemo na to uvek nastaju podele, prepreke i svađe. Sve to danas opterećuje i mlade ljude, ali postoji mnogo mladih koji se time uopšte ne bave. Možda je prošlo dovoljno vremena od takve prošlosti ili postoji neki drugi razlog za takav njihov odnos. Šta god da je, važno je da se ljudi bave svojim životom, da gledaju u sopstvenu budućnost i to je mnogo važnije nego biti u prošlosti.”
TEKST: N. K
Bilten broj 3. Festival Joakim Vujić možete pogledati na linku
