„Sport treba da bude dostupan svima“, poručili su iz Udruženja invalida cerebralne i dečije paralize Užice, predočivši da većina dece sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom u gradu nije uključena u organizovane sportske aktivnosti u školi i van nje.
„Kada oni sede po strani, što se najčešće dešava na časovima fizičkog, neverovatno koliki bunt i nezadovoljstvo to kod njih izaziva, dok sreća koju osete na kraju časa tokom kog su deo ekipe ne može da se meri ni sa čim drugim“, naglasila je Marica Lazović, defektolog u Osnovnoj školi za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju „Miodrag V. Matić“.
Tijana Brašnović, defektolog i stručna saradnica Udruženja invalida cerebralne i dečije paralize Užice, pojasnila je da na časovima fizičkog vaspitanja deca sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom najviše osete koliko se razlikuju od svojih vršnjaka.
„A malo je potrebno da se na tim časovima osete kao da pripadaju grupi“, napomenula je Brašnović.
Međutim, nastavnici fizičkog vaspitanja nisu u potpunosti saglasni da je inkluzija u sportu važna, pokazala je anketa koju je na lokalnom nivou sprovelo Udruženje invalida cerebralne i dečije paralize Užice među sportskim trenerima i nastavnicima fizičkog vaspitanja.
„Mislim da to nije pitanje o kome treba uopšte da se raspravlja u 21. veku. To mora da bude imperativ, a mi treba samo da diskutujemo o tome koji je najbolji način da to sprovedemo. Mislim da nastavnici fizičkog imaju moć koje nisu svesni. Oni su tu ne samo da bi radili vežbe sa decom, već i da im budu uzor, da objasne koliko je sport zaista važan, naročito za osobe sa invaliditetom, i ne samo za održavanje njihove fizičke snage, već i za to da budu prihvaćeni članovi jednog društva. Sport nije samo takmičenje, već je i put ka samopouzdanju, zdravlju i uključenosti u zajednicu“, prokomentarisala je Tijana Brašnović.
Nastavnici fizičkog vaspitanja i sportski radnici su ukazali u anketi da nisu dovoljno stručni za adekvatan rad sa decom sa smetnjama u razvoju, da nemaju vremena niti specifična znanja i asistenta za individualni pristup, a samo trećina od 14 anketiranih se izjasnila da je spremna da pohađa dodatnu obuku.
Sa druge strane, anketirani roditelji dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom smatraju da su prisutni strah i nedovoljna stručnost nastavnika, a da nedostaju oprema, prilagođeni programi. Složili su se i roditelji i nastavnici u upitnicima da nedostaje veća sistemska podrška nastavnicima na časovima fizičkog vaspitanja, ali i roditeljima u najranijem periodu odrastanja deteta sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
Jako mali odziv nastavnika i roditelja dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom na molbu udruženja da popune anketu, kako je istakla Brašnović, „pokazuje današnje stanje i upućuje na nezadovoljavajuću situaciju“.
„Mi znamo da potreba postoji, ali nekako kad treba nešto konkretno da se uradi, ne samo da nema podrške gradske uprave, mada oni zaista nekad izađu u susret u skladu sa svojim mogućnostima, već nema želje ni kod roditelja, ni kod nastavnika fizičkog vaspitanja za daljim usavršavanjem i radom. Nama je vrlo jasno i zašto je to tako. Roditelji su zaista preopterećeni i njihov život u porodici sa detetom u smetnjama u razvoju je jako težak. Tu su brojna razočaranja na koje su oni naišli u njihovom životu i borbi za ostvarivanje njihovih prava, pa onda otuda i gubitak entuzijazma i energije, tako da potpuno razumemo to“, kazala je Brašnović, ističući važnost zajedničkog delovanja škola, sportskih klubova i ustanova socijalne zaštite radi poboljšanja stanja i „kao neophodnog koraka ka inkluziji koja zaista funkcioniše, ne samo na papiru, nego i u životu, u učionici, gradu, društvu“.
„Ako su pošteđeni fizikog i ako im se od starta govori da je to nešto što ne mogu, tako će u budućnosti i živeti. Ako se u školi ne osećaju prihvaćenim, neće ni izaći iz kuće. Deca iz odeljenja mogu pomoći nastavnicima“, istakla je Marica Lazović.
Nedostatak fizičke aktivnosti dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, utiče na stil života.
„Oni se ne kreću, ne izlaze iz kuća i to je strašno, a od najranijeg uzrasta možemo da delujemo. Ta deca imaju potrebu i da idu u pozorište i u bioskop. Kroz naš rad u udruženju, kada završe školu, ta deca obično ostaju u kućama, pa je udruženje negde jedina spona sa društvom. Ne smemo to da dozvolimo i moramo od najranijeg uzrasta, od predškolskih ustanova, od škole, da pričamo sa decom kako bi oni sutra prihvatili decu sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom i učinili sve da oni budu jednaki članovi našeg društva, da se osamostale“, apelovala je Brašnović.
Ona je podsetila da je pre par meseci osnovano Društvo za sport i rekreaciju osoba sa invaliditetom „Kolosi“ koje teži da zadovolji potrebe roditelja i dece sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.
