I ne zastanete vi pred ovim naslovom samo zato što je stilski loše uobličena već i zato što predajete srednjoškolcima i baš sad dolazi vreme zaključivanja ocena, intezivnih dolazaka roditelja u školu i promišljanja o tome da li ste nekog, kroz zaključnu ocenu, oštetili ili neosnovano nagradili.
Naravno, sva ova promišljanja dolaze na red ukoliko o svom poslu stižete da razmišljate ionako iscrpljeni i nervozni, što zbog statusa u društvu koji se ne menja (ako se ne pogoršava), što zbog pregledanja zadataka, strpljivog objašnjavanja i roditeljima i sebi da svoj posao znate da obavljate i da niko ne mrzi njihovo dete, a sopstvenog učenika…
I tako, u nekom trenutku stignete i do članka u kom redovni profesor kritikuje, rekli bi naši novinari, oštro, ali meni je ta sintagma izlizana i do kraja potrošena, inicijativu da se ocenjivanje na polugodištu ukine. I ode i korak dalje pa dovede u pitanje pitanje ocenjivanja generalno, ali nikako da se zapita nad smislom i svrhom ocena i obrazovnog procesa.
Zato valja krenuti redom i zapažanja prof. dr Zorana Vujčića razmotriti sistematično, jer su izneta olako, a mogu biti shvaćena doslovno, pa samim tim postati opasna.
,,Ako nisu u stanju da ocene da li dete zna ili ne zna neka se više ne bave tim poslom”, poručuje profesor prosvetnim radnicima (još jedna meni ne tako draga sintagma, ali zvuči bolj nego prosvetarima). Divno bi bilo da se svojim poslovima bave oni koji svoje poslove najbolje poznaju. Još divnije bi bilo da u prosveti, tamo gde obrazujemo i stolare i lekare, završavaju najbolji, no… Ne biva. A zašto? Ne biva jer u osnovnim i srednjim školama često ne završavaju najbolji studenti. Istini za volju, oni često ne završavaju ni na fakultetima. A ko onda tu završava? Neko kome je škola splet okolnosti, neko ko je mislio da je biti profesor upisivati ocene i izigravati autoritet ili neko ko je vrsan u svojoj oblasti, ali nema ili dovoljno edukacije u oblasti pedagogije, psihologije, metodike i didaktike ili nema sklonost ka radu koji počiva na prenošenju znanja. Kada budemo Finska, a obrazovanje državni prioritet onda ćemo o konstataciji koja je izneta moći dublje da polemišemo, do tada moramo, nažalost, da saniramo postojeće probleme.
Kaže profesor dalje – Dosta mi je tupavih lekara koji mudruju o štetnosti mRNA vakcine, a osim formule vode ne znaju ni jednu drugu strukturu. Da li ćemo se i dalje praviti ludi i glupi i tvrditi da su sva deca divna i da ih ne treba stesirati ocenama?
Glupi lekari i deca pod stresom… Hmm. Profesor je pomešao babe i žabe, ali kako ni to nije vrhunac stilskog uobličavanja izraza, možemo reći nesavesne i nedovoljno kvalifikovane lekare i učenike koji proživljavaju ozbiljne psihičke traume koje se javljaju i zbog školskog uspeha, a uzrokovane su porodičnim, ličnim, društvenim očekivanjima. Da ima diletanata u svakoj od oblasti ljudskog dejstvovanja, to je jasna stvar. Složio bih se sa profesorom Vujčićem da nesavesni lekari, za koje ipak verujem da znaju nešto više od formule vode, ozbiljno ugrožavaju i svoje i tuđe živote, ali ne mogu da se složim sa stavom koji relativizuje stres kod učenika i čak ima tendenciju da mu se naruga. Procenat samoubistava kod dece srednjoškolskog uzrasta, ali i kod mladih generalno, i u Srbiji i u svetu raste (čemu je doprinela i pandemija i mnogo šta drugo), ali da li iz školskog života možemo isključiti sve faktore koji učestvuju u formiranju i odrastanju učenika. U pravu ste, ne možemo, jer su škole i vaspitne i obrazovne institucije. Da li možemo da zanemarimo situaciju u kojoj se ličnost nalazi na fakultetu? Možemo. To je samo obrazovna institucija i suicidne misli, bolesti stečene usled stresa, lošu zdravstvenu, materijalnu i socijalnu situaciju potpuno možemo potisnuti, jer za neznanje nema opravdanja! Profesore, pa vi se šalite, valjda?
I taman kad pomislimo da se profesor možda i šali on nastavlja – O kreativnom učenju i ocenjivanju bi se moglo mnogo govoriti, ali nema svrhe. Ranije generacije koje su tako ocenjivale su otkrile mRNA vakcinu, putovanje u kosmos, teoriju relativiteta, stvaranje i prenošenje energije, moćne genetske promene i lekove. I do sada nikome nije to smetalo.
Eto nas u problemu… Zapravo, u više problema – generacije koje su se ranije školovale, su, valjda, i generacije onih današnjih, kako kaže profesor ,,glupih lekara”, ali i generacije onih koji su otkrili mnogo šta i unapredili čovečanstvo. I sad smo u rebusu, lavirintu, na kraju slepe ulice. Pomagajte!
Proces usvajanja znanja kroz različite vidove vođenih zadataka, radionica, projekata za profesora Vujčića je ,,kreativnost”, za ozbiljnog nastavnika planiran i vrlo zahtevan put na čijem kraju bi trebalo da učenici dođu do novih uvida i svesti o njihovoj važnosti, pa i da rezultati njihovog rada budu vrednovani (profesor kaže kreativno, ma šta to značilo). Pogledamo li Pravilnik o ocenjivanju učenika jasno će nam biti da prema propisanim noramama učenici teško da bi mogli da zadovolje zahteve više od onih koji su predočeni za ocenu Dobar, no ništa u školama nije, ili ne bi smelo biti, striktno i rigidno kada su ocene u pitanju, pa je cilj da svaka ocena u sebi sadrži i pozitivnu poruku za učenika, da mu pruži podstrek za dalji rad i motiviše ga na napredovanje. I ovo nije idealizacija uslova rada i ocenjivanja nego realnost koju učenici prepoznaju i u kojoj, vrlo često, vide smisao i bude inicijativu za napredovanjem.
Vrlo, hajde da kažemo, paušalo, profesor iznosi – Nažalost u svakom razredu je najviše jedno dete (često i u celoj generaciji) talentovano za neku oblast. Nema tog načina učenja od prvog meseca života, do smrti koji može da stvori kreativnost ili genijalnost.
Pa, profesore dragi, kakve to veze sa ocenjivanjem ima? Rad sa talentovanim učenicima, onima koji su posebno nadareni, genijalni, sprovodi se, tj. trebalo bi da se sprovodi jednako kao i rad sa učenicima koji imaju poteškoće u radu. Dakle, problem našeg sistema jeste u tome što se retko kada bavimo učenicima koji su vrlo uspešni i prevazilaze okvire osnovnoškolskog ili srednjoškolskog plana i programa, ali, barem načelno, i za to postoji rešenje. I niko ne govori o tome da je škola mesto na kom će se buditi kreativnost i genijalnost (Ona to, nažalost, zaista i nije), ali se i jedan i drugi segment u školi mogu osvešćivati. I to nam opet sugeriše da profesor Vujčić ili nije proveo puno vremena sa srednjoškolcima i osnovcima ili, ako jeste, da mu pedagoški aspekt rada nije bio jača strana. Ima tih ljudi koji se često pozivaju na iskustvo u radu, kao da godinama nisu mogli svoj posao da obavljaju pogrešno. Ne kažem da je redovni profesor Hemijskog fakulteta jedan od njih, ali kažem da i takvi postoje.
Pored paušalnost, profesor Vujčić je i površan pa će reći da se genijalnost javlja – kod nekih umetnika kada se predaju opijatima, no ta konstatacija je do te mere neumesna da se nećemo duže zadržavati kod nje.
- Godinama nas pritiskaju i na univerzitetu da mora da bude što viša prolaznost, sa što višim ocenama. U srednjim školama isto. U osnovnim još i gore. Naša genijalnost se ogleda u tome što smo jedina zemlja koja privatne škole i fakultete ima mnogo lošijeg kvaliteta od državnih. A državne su zapuštene.
Pa ko udara (tako pozno) na autonomiju u ocenjivanju? Nije li mala prolaznost studenata na ispitima ozbiljan znak i za studente i za profesore da nešto nije u redu ili bismo bili spremni okriviti samo ove prve za nerad, nespremnost i neodgovornost. Niko ne traži da od obraznovnih institucija pravimo Diznilend, ali vreme u kom je univerzitetski profesor svojim autoritetom zasenjivao svaki drugi oblik života na fakultetu, nadam se, prolazi. Kada kažem da se tome nadam, niz je razloga za to, a jedan od ključnih jeste da bespogovornost autoriteta u 21. veku, eri proverljivosti i dostupnosti informacija i znanja, postaje izlišna. Stoga, ozbiljne promene bi morali da pretrpe i fakulteti, ali i do ozbiljnog preispitivanja bi morali da dođu i oni koji na tim fakultetima rade kako bi ispratili nove zahteve generacija koje će, ako im budemo verovali i ako im se budemo posvetili, kao i sve druge nove generacije, moći puno da daju. Pomerimo li fokus sa nas, nastavnika, na njih, učenike, malo li utišamo ego i načuljimo uši, čućemo i shvatiti da nisu generacije ni tako loše ni tako zatupljene, premda je uvek lakše sve svesti na to i okriviti one koje bi trebalo podsticati i motivisati.
O predrasudama koje profesor ima prema privatnim obrazovnim institucijama ne bih ovom prilikom, no biće vremena i za to…
I sad, već umorni od ovog predugog teksta, budite strpljivi da čujete kako profesor Vujčić završava – I onda pitanja da li ćemo se vakcinisati, šta je u vakcinama… Šta u hrani, vodi? Da li je dobar ili loš RioTinto? A kako to da znaju deca i klinci od 25 godina, kada to ne znaju ni njihovi nastavnici po osnovnim i srednjim školama? Zato ukinimo ocene odmah i umesto diploma sa ocenama i prosekom dajmo im sliku sa pčelicama i cvetićima.
U pravu ste, završava očekivano, sa pozicije autoriteta koji sumnju ne posmatra kao osnov za svako napredovanje već princip kojim se vode oni koji u nauku i njene tekovine ne veruju. Opet tendenciozno, pretenciozno… maliciozno.
Neće nama biti ni cvetića ni pčelicna na njima i oko njih sve dok ne budemo svesni da su promene neminovnost, a da ocenjivanje učenika i studenata nije samo po sebi cilj. Ne znam kako, ali slutim zašto, prof. dr Zoran Vujčić, kao i jedan znatan deo radnika u prosveti, previđa osnovni zadatak, pa, ako hoćete, i smisao svog rada, a to je upućivanje na osvajanje znanja. Sve dok nam je cilj da imamo tri ili četiri ocene u rubrici, da te ocene budu najobjektivnije na svetu, a naš rad čist pred roditeljima, ustanovom u kojoj radimo i raznim inspekcijama (što nije nevažno, ali ne bi smelo biti i ključno), a ne pitamo se koliko su naši učenici znanja usvojili, zašto se kriterijumi i načini rada moraju menjati, te kolika je i naša krivica u svemu tome, nema napretka ni školstva, ni naših učenika. Nasleđeni modeli rada, kao i nasleđene uloge moraju dobro da se preispitaju i sada je već jasno, menjaju. To nije lako, nije ni izvodljivo odmah, ali je nužno. Klečanje na kukuruzu smo pobedili, pobedićemo valjda i dosadnu nastavu i ocene koje dolaze samih sebe radi.
Smisao ocenjivanja učenika na polugodištu, istini za volju, ne postoji. Ovaj klasifikacioni period nema veće i suštinsko značenje, osim, potencijalno, prediktivnog, kada je uspeh na kraju školske godine u pitanju. Zato, incijativa koja je potekla od kolege, jeste vrlo osnovana i smislena. Zgodno bi bilo, ako mene pitate, ocenjivanje ostvarivati i kroz odgovaranja pred komisijom, kroz završne testov i ispite na kraju godine, ako se pokaže da je na sednjoškolskom nivou to uopšte realno izvodljivo iz niza složenih razloga, dok u osnovim školama ključni zadatak mora biti ponovno osvešćivanje učenika o važnosti procesa učenja, njihovo usmeravanje ka pouzdanom i kritičkom odnosu spram sveta u kom su, a ocene će doći, jer uvek dođu, no znanje i ovladavanje veštinama, nažalost, često izostaju.
Zato… Čvrsto verujem da je Čovek je mera svih stvari, a da ocena nije merilo svih zanja, pa kad odlučimo da se bavimo prenošenjem znanja, ne idimo ka ocenjivanju, već ka osvešćivanju smisla i značaja i svog posla i učeničkih, odnosno studentskih potencijala.
Mladen Stanić,
doktorand na Filološkom fakultetu
Univerziteta u Beogradu
