Skoro dva meseca smo bili u vanrednom stanju i izolaciji uzrokovanoj pandemijom Covid-19. Kako se vratiti normalnom životu, koje su opasnosti i mogućnosti, za Radio Lunu govori Ana Ristović, psihoterapeut Psiho-arta iz Užica.
„Tokom ove krizne situacije svako od nas imao je svoje lično iskustvo traumatično ili manje traumatično. Neko je bio u izolaciji, neko je izgubio posao, neko je radio od kuće, online. Neko je trpeo nasilje i bio u izolaciji upravo sa nasilnikom. Lekari i medicinsko osoblje bili su na prvoj liniji borbe sa virusom. I ljudi u drugim profesijama bili su izloženi svakodnevno riziku od oboljevanja. Neko je oboleo i preživeo i čeka potvrdni negativni rezultat na virus i povratak kući. Neko je danas saznao da je u tom, sada već malom broju novoobolelih. Neki su izgubili nekog svog bliskog i otvorilo im se tlo ispod nogu… Za sva naša iskustva zajedničko je da smo svi iščekivali da dodje kraj pandemiji i da se sve završi što pre.“-istakla je za Radio Lunu Ana Ristović.
“Sada smo na početku završetka, ublažene su karantinske mere, ljudi u nekim profesijama su počeli da rade (frizeri,automehaničari…), drugi se spremaju da se vrate na posao, javni prevoz je počeo sa radom u nekim gradovima. Reklo bi se da idemo u pravcu u kom smo priželjkivali ,da virus nestaje i da se mi vraćamo u svakodnevicu.
I tu počinje MEĐUTIM…
Neki od nas su ambivalentni koliko god priželjkivali „povratak u normalu“. Uplašeni su jer taj povratak podrazumeva ponovnu adaptaciju na novu situaciju i iziskuje od nas da napravimo novu rutinu.
Jer mi se nećemo vratiti u način života prekinut 15. marta uvodjenjem vanrednog stanja i policijskog časa. Sve ovo vreme kada smo razmišljali o kraju pandemije i ukidanju izolacije imali smo ideju povratka u normalan život. Taj normalan život nije onaj na koji smo navikli. U ovim „novom normalnom životu“ u izmenjenim okolnostima, držaćemo prostornu distancu, nosićemo maske, nećemo se zagrliti sa bliskim ljudima koje nismo dugo videli. Strepećemo ukoliko nam neko naruši granicu ličnog prostora u javnom prevozu ili na poslu, plašićemo se da „ne poginemo na kraju rata“-istakla je za Radio Lunu Ana Ristović.
Strah ostaje. Strah u različitim formama. Neko ko je napravio svoje utočište u svojoj kući može imati teškoće sada od same pomisli da napusti svoj stan, svoje sigurno mesto i izadje u svet u kom je i dalje prisutan rizik od bolesti. Nagovešteno ukidanje policijskog časa i drugih zabrana nametnutih uvođenjem vanrednog stanja može nam doneti opuštanje i uključivanje parasimpatičke aktivacije posle duge simpatičke aktivnosti koja nas je vodila u kriznom stanju u borbu ili beg. Predikcija bliskog završetka, paradoksalno takođe uz aktiviranje parasimpatičke grane autonomnog nervnog sistema, može nas uvesti u kolaps i anksioznost. Potreba izlaska iz izolacije, iz kuće u kojoj se osećamo sigurno može biti okidač za preplavljujući doživljaj straha. Možda smo ovakav agorafobijski strah osećali i pre nametnute izolacije, a možda je upravo dugotrajna izolacija u nama izazvala prvi put ovakav osećaj u telu, svo to strujanje, doživljaj trnjenja, jeze, pritiska, doživljaj gušenja, manjak vazduha, teškoće u disanju, sušenje usta, ili pak doživljaj nestabilnosti i kolapsa.
Šta nam je činiti?
1.NOVA DNEVNA RUTINA-Pre svega napraviti novu dnevnu rutinu i pridržavati se nje.U toj dnevnoj rutini potrebno je imati 5 stavki koje se svakog dana ponavljaju u isto vreme (buđenje i ustajanje, doručak, ručak, večera i odlazak na spavanje) a izmedju ovih svakodnevnih aktivnosti svakog dana možemo uvoditi neke aktivnosti,nekad iste kao i prethodnog dana ,nekad različite.Bitno je da se svakodnevno pridržavamo planirane rutine koliko je moguće.
2.SADA I OVDE-ZEMLJA,VAZDUH,VODA,VATRA
Kad se osećamo preplavljeno strahom,imamo osećaj nestabilnosti, nemanje doživljaja da smo na ZEMLJI, otežanog smo disanja, nemamo dovoljno VAZDUHA, suše nam se usta, treba nam VODA,nekad se osećamo kolabirano i bez ENERGIJE.
Roje nam se negativne misli i anticipacije (predvidjanja) budućnosti ili na negativan način razmišljamo o prošlosti. Rešenje je razvijanje osećaja da smo u sadašnjem trenutku, sada i ovde. Ovaj doživljaj upravo postižemo i metaforično rečeno, aktivacijom sva četiri elementa kroz vežbe:
1.Zemlja- (vežbe uzemljenja,stabilnosti) ,razvijanje osećaja da imamo tlo pod nogama, da pritiskamo blago stopalima o tlo i vraćamo stabilnost i osećaj čvrstine.
2.Vazduh (vežbe disanja) uz naglašavanje izdaha i smanjivanje udaha sa svešću da je udah na nos a izdah na usta.
3.Voda-kad nam se suše usta u strahu, umesto da se prelavimo strahom i samo razmišljamo o suvim ustima, možemo zamisliti da upravo jedemo neku sočnu voćku koju volimo što vernije moguće da bi smo aktivirali lučenje pljuvačnih žlezda,a kao prevenciju i sigurnost,potrebno je imati uvek flašu vode sa sobom.
4.Vatra sibolizuje energiju, snagu nasuprot osećaju kolabiranosti kod preplavljujućeg straha. Može nam pomoći nalaženje metafore za sigurno mesto, oazu ili izvore snage.
Pitanje je: koji su moji izvori moći i šta predstavlja sigurnost za mene?
Ukoliko imamo osećaj da ne možemo sami da nadjemo ravnotežu, nekad će i razmena sa bliskim ljudima biti od pomoći. Možda će nas inspirisati da primenimo neke strategije koje su njima pomagale, možda pomognu i nama.
Ukoliko ni tada nemamo nade i zavlada bespomoćnost, psihoterapija može biti rešenje.
Ana Ristović,Psiho-art
dipl.psiholog master,
ECP psihoterapeut,
Praktičar saradnik na FLV u Novom Sadu
