Više od 16.000 boraca iz užičkog kraja izgubilo je život tokom Prvog svetskog rata, a vojnici sa ovog područja učestvovali su u nekim od najznačajnijih bitaka srpske vojske, od Cera i Kolubare, preko Mačkovog kamena i Kajmakčalana, do proboja Solunskog fronta. O njihovom herojstvu, stradanju i istorijskom nasleđu govorio je Dragan Krsmanović, magistar istorije, pukovnik Vojske Srbije u penziji i nekadašnji načelnik Vojnog arhiva u Beogradu, gostujući u podkastu Radio Lune „Srpski vojnik u Velikom ratu – herojstvo, stradanje i istorijsko nasleđe“.
Govoreći o okolnostima u kojima je Srbija dočekala početak Prvog svetskog rata, Krsmanović je istakao da je zemlja, uprkos ekonomskom napretku i pobedama u balkanskim ratovima, bila iscrpljena prethodnim sukobima, sa značajno smanjenim rezervama vojne opreme i municije.
Prema njegovim rečima, srpska vojska je, međutim, raspolagala visokim moralom, velikim ratnim iskustvom i snažnim osećajem zajedništva, što je predstavljalo jednu od njenih najvećih prednosti u sukobu sa brojčano i materijalno nadmoćnijim protivnikom.
„Srpska vojska je imala izuzetno dobru strukturu. Bila je organizovana na teritorijalnom principu, tako da su ljudi iz istog sela, rođaci, prijatelji i komšije zajedno odlazili u rat. To je stvaralo posebnu homogenost i solidarnost unutar vojnih jedinica“, objasnio je Krsmanović.
Posebno je ukazao na značaj Četvrtog pešadijskog puka „Stevan Nemanja“, koji je popunjavan vojnicima iz Užica i okolnih mesta.
Kako je naveo, u jedinicama Četvrtog puka sva tri poziva više od 80 do 85 odsto vojnika poticalo je iz užičkog kraja, a upravo su ti borci učestvovali u nekim od najtežih sukoba tokom Prvog svetskog rata.
„Preko 16.000 boraca iz našeg kraja položilo je život u Prvom svetskom ratu. To su ogromne žrtve za jedan relativno mali kraj. Ali svuda gde su sloboda i pravda čekale, Užičani nisu zakasnili“, istakao je Krsmanović.
Dušan Purić i herojska borba na Mačkovom kamenu
Među brojnim primerima herojstva srpskih vojnika iz zapadne Srbije, Krsmanović je posebno izdvojio komandanta Četvrtog pešadijskog puka Dušana Purića, koji je poginuo tokom borbi na Mačkovom kamenu u septembru 1914. godine.
Prema njegovim rečima, Mačkov kamen predstavlja jedno od najkrvavijih bojišta Prvog svetskog rata na teritoriji Srbije.
„Na prostoru koji se praktično može obuhvatiti jednim pogledom, za svega dva ili tri dana poginulo je oko 2.000 vojnika, od čega približno 800 srpskih i 1.200 austrougarskih“, naveo je Krsmanović.
Podsetio je i na reči kojima se, prema istorijskim svedočenjima, Purić obratio svojim vojnicima neposredno pre juriša:
„Komandanti bataljona ispred bataljona, komandiri četa ispred svojih četa, komandiri vodova ispred vodova, a ja ću pred vama.“
Krsmanović je istakao da je Purić, predvodeći svoje vojnike, poginuo u borbi, ostavljajući primer lične hrabrosti i požrtvovanosti.
Albanska golgota – napuštanje otadžbine bez izvesnosti povratka
Govoreći o povlačenju srpske vojske preko Albanije krajem 1915. godine, Krsmanović je ocenio da je reč o jednom od najdramatičnijih događaja u srpskoj istoriji.
Nakon zajedničke ofanzive austrougarskih, nemačkih i bugarskih snaga, srpska vojska našla se u izuzetno teškom položaju, zbog čega je doneta odluka o povlačenju prema jadranskoj obali.
„Povlačenje preko Albanije je nešto jedinstveno u svetskoj istoriji. Cela država napustila je svoju teritoriju i praktično se sjedinila sa svojom vojskom. Sve što je Srbija imala nakon povlačenja 1915. godine bila je njena vojska“, rekao je Krsmanović.
Prema podacima koje je izneo, srpska vojska je početkom oktobra 1915. godine brojala oko 402.000 vojnika, dok je nakon povlačenja između 150.000 i 160.000 njih prebačeno na Krf, Solunski front i u severnu Afriku.
On je objasnio da razlika u broju vojnika obuhvata poginule, umrle od bolesti i iscrpljenosti, zarobljene i one koji su napustili jedinice.
Posebno je ukazao na stradanje mladih regruta i civila koji su se povlačili zajedno sa vojskom, često bez odgovarajuće organizacije, hrane i medicinske pomoći.
„Uvek sam se pitao kako su se osećali ti vojnici kada su napuštali srpsku teritoriju. Odlaziš, ostavljaš svoju zemlju, ženu, decu, stare roditelje i kuću, a nisi siguran da ćeš se ikada više vratiti. Divim se svakom od tih vojnika koji su prešli preko Albanije“, kazao je Krsmanović.
Dodao je da je za tadašnje stanovništvo, koje je uglavnom čitav život provodilo u svom selu i neposrednoj okolini, napuštanje otadžbine predstavljalo posebno teško psihološko iskustvo.
Užičani na Kajmakčalanu i Solunskom frontu
Krsmanović je istakao da su vojnici iz užičkog kraja, nakon povlačenja preko Albanije i reorganizacije srpske vojske, nastavili borbu na Solunskom frontu.
Objasnio je da je tokom reorganizacije na Krfu od pripadnika Četvrtog puka različitih poziva, kao i dela drugih jedinica Drinske divizije, formiran novi Četvrti puk.
Zbog kasnijih reorganizacija i popunjavanja jedinica dobrovoljcima, danas je teško precizno utvrditi koliko je vojnika iz užičkog kraja preživelo povlačenje i učestvovalo u završnim operacijama.
Ipak, kako je naglasio, njihov doprinos borbama na Kajmakčalanu i kasnijem oslobađanju Srbije bio je značajan.
„Užičani su odstupili preko Albanije, otišli na Krf, reorganizovali se, vratili na Solunski front i učestvovali u borbama u kojima su se pokazali izvanredno“, rekao je Krsmanović.
Podsetio je da su pripadnici Četvrtog puka učestvovali u zauzimanju Kajmakčalana u septembru 1916. godine, jednoj od najznačajnijih pobeda srpske vojske na Solunskom frontu.
Krsmanović je naveo i da je krajem septembra ove godine posetio Kajmakčalan, gde su pročitana imena poginulih oficira i vojnika Četvrtog puka, u znak sećanja na njihovu žrtvu.
„To je slavno nasleđe koje su ostavili svima nama koji se smatramo Užičanima i koji potičemo iz ovog kraja“, poručio je Krsmanović.
Ceo razgovor sa Draganom Krsmanovićem o herojstvu srpskih vojnika, stradanju stanovništva i istorijskom nasleđu Prvog svetskog rata dostupan je u podkastu Radio Lune „Srpski vojnik u Velikom ratu – herojstvo, stradanje i istorijsko nasleđe“.
