Sudbina srpskih ratnih vojnih invalida nakon Prvog svetskog rata, odnos novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca prema veteranima i porodicama poginulih vojnika, kao i značaj očuvanja kulture sećanja, bile su neke od tema podkasta Radio Lune „Srpski vojnik u Velikom ratu – herojstvo, stradanje i istorijsko nasleđe“. Gost podkasta, magistar istorije Dragan Krsmanović, pukovnik Vojske Srbije u penziji i nekadašnji načelnik Vojnog arhiva u Beogradu, ocenio je da se država nije na odgovarajući način odužila svim ljudima koji su u ratu izgubili zdravlje i radnu sposobnost, ali da je odnos prema njima potrebno posmatrati u istorijskim i ekonomskim okolnostima tog vremena.
Govoreći o položaju ratnih veterana nakon 1918. godine, Krsmanović je istakao da je tadašnje društvo imalo drugačije shvatanje odnosa pojedinca i države nego što je to slučaj danas.
Kako je objasnio, učestvovanje u odbrani otadžbine smatralo se dužnošću, a ne osnovom za sticanje posebnih privilegija nakon završetka rata.
„U to vreme smatralo se da čovek nešto duguje otadžbini i da je njegova obaveza da joj daje, a ne da čeka da ona njemu vrati. Ako je neko bio učitelj, pa tokom rata napredovao od potporučnika do kapetana, nakon rata bi skinuo uniformu, ostavio odlikovanja i vratio se u učionicu da nastavi da podučava decu“, objasnio je Krsmanović.
Ipak, posebno težak položaj imali su vojnici koji su tokom rata ostali bez delova tela, izgubili vid ili zbog ranjavanja i bolesti postali trajno nesposobni za rad.
Prema podacima koje je izneo, na teritoriji Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bilo je oko 630.000 ratnih vojnih invalida.
Zakoni su postojali, ali je njihova primena bila otežana
Krsmanović je naveo da je država neposredno nakon završetka rata obezbeđivala određenu interventnu pomoć veteranima i njihovim porodicama, dok je 1925. godine donet poseban zakon kojim su uređena prava ratnih vojnih invalida.
Zakonom su, između ostalog, bile predviđene novčane naknade, zdravstvena zaštita, besplatni lekovi i smeštaj u odgovarajuće ustanove za osobe koje nisu mogle samostalno da se staraju o sebi.
Međutim, kako je istakao, primena tih propisa bila je otežana zbog siromaštva države, administrativnih procedura i velikog broja ljudi kojima je pomoć bila potrebna.
„Invalidnine su bile male i neredovne. Država je pokušavala da obezbedi pomoć, ali je problem bio što ti ljudi nisu tretirani kao neko ko je zadužio državu, već pre svega kao socijalni slučajevi kojima treba pomagati. To je bila velika nepravda prema njima“, ocenio je Krsmanović.
Dodao je da su postojale i razlike u ostvarivanju prava između nekadašnjih pripadnika srpske i crnogorske vojske i vojnika koji su tokom rata služili u austrougarskoj vojsci, a nakon 1918. godine postali državljani nove države.
Od agrarne reforme do zapošljavanja ratnih invalida
Prema rečima Krsmanovića, jedan od načina na koji je država pokušavala da pomogne ratnim veteranima bila je dodela zemljišta u okviru agrarne reforme.
Pojedini ratni dobrovoljci i invalidi dobijali su zemljišne posede, dok je naselje Veternik kod Novog Sada povezano sa naseljavanjem ratnih invalida, među kojima su bili i vojnici koji su izgubili vid tokom borbi na Solunskom frontu.
Država je takođe omogućavala određenom broju invalida da otvaraju prodavnice i trafike za prodaju monopolske robe, dok su oni koji su zadržali deo radne sposobnosti imali prednost prilikom zapošljavanja na pojedinim poslovima.
„Bilo je predviđeno da invalidi koji mogu da rade dobiju određena zaposlenja, kao čuvari, kuriri u opštinama ili poštanski službenici. Pokušavalo se da im se obezbedi mogućnost da sami zarađuju“, naveo je Krsmanović.
Međutim, donošenjem novog zakona 1929. godine, u uslovima sve težih ekonomskih prilika, pojedina prava ratnih invalida bila su ograničena.
Krsmanović je objasnio da su posebno bili pogođeni veterani čija je invalidnost bila posledica bolesti zadobijenih tokom rata, a ne neposrednog ranjavanja.
„Nismo se na pravi način odužili tim ljudima, niti porodicama onih koji su dali živote. Trebalo je to uraditi bolje. Ali daleko od toga da se njihova žrtva nije cenila“, rekao je Krsmanović.
Kultura sećanja počinje u porodici
Govoreći o tome koliko se danas, više od jednog veka nakon završetka Prvog svetskog rata, čuva uspomena na njegove učesnike, Krsmanović je ocenio da je neophodno promeniti pristup kulturi sećanja.
Prema njegovim rečima, odgovornost za očuvanje istorijskog nasleđa ne pripada isključivo državi, obrazovnim ustanovama i institucijama kulture, već i svakom pojedincu.
„Smatram da prvo svako od nas treba da se postara za kulturu sećanja u okviru svoje porodice. Mene niko ne sprečava da istražim i otkrijem ko su moji preci koji su učestvovali u balkanskim i Prvom svetskom ratu“, istakao je Krsmanović.
Naglasio je da bi istraživanje porodične istorije, prikupljanje fotografija, dokumenata, vojnih odlikovanja i svedočenja moglo da doprinese boljem razumevanju žrtava koje su prethodne generacije podnele.
Posebno je ukazao na značaj proboja Solunskog fronta 1918. godine, ocenjujući da je srpska vojska svojim delovanjem značajno doprinela završetku Prvog svetskog rata.
„Jedini trenutak kada su Srbi igrali na glavnoj pozornici svetske istorije bio je Prvi svetski rat. Tada smo bili faktor koji je bitno uticao na ishod rata“, rekao je Krsmanović.
Sećanje na Solunski front i značaj 11. novembra
Krsmanović je podsetio i na svoje iskustvo prilikom posete Dobrom polju, na stogodišnjicu proboja Solunskog fronta 2018. godine.
Kako je naveo, očekivao je da će na mestu jedne od najznačajnijih pobeda srpske vojske biti veliki broj posetilaca, ali je zatekao gotovo prazno bojište.
„Očekivao sam gužvu kada sam dolazio, ali nije bilo nikoga. Osećao sam se poniženo u ime tih ljudi koji su dali živote da bismo mi danas bili slobodni“, rekao je Krsmanović.
Govoreći o obeležavanju 11. novembra, Dana primirja u Prvom svetskom ratu, istakao je da ovaj datum za Srbiju ima i posebno značenje, jer simbolizuje pobedu i oslobođenje zemlje nakon višegodišnjeg ratovanja i okupacije.
Prema njegovoj oceni, očuvanje sećanja na Prvi svetski rat trebalo bi da bude jedan od važnih zadataka države, uz veće prisustvo ove teme u obrazovnim programima i javnom životu.
„Moramo da se okrenemo porodičnom nasleđu, a država to mora da ima kao projekat. Mi smo potomci pobednika i prema svojim precima moramo da se odnosimo sa poštovanjem“, poručio je Krsmanović.
Ceo razgovor sa Draganom Krsmanovićem o položaju ratnih veterana, istorijskom nasleđu i značaju očuvanja kulture sećanja dostupan je u podkastu Radio Lune „Srpski vojnik u Velikom ratu – herojstvo, stradanje i istorijsko nasleđe“.
