U Gradskoj kući u Užicu danas je održana komemoracija u čast Ljubomira Simovića, akademika, pesnika, esejiste i dramskog pisca, koji je preminuo 17. aprila ove godine.
Okupljeni su minutom ćutanja odali počast ovom istaknutom književniku, čije je stvaralaštvo ostavilo neizbrisiv trag u srpskoj kulturi.
Gradonačelnica Užica Jelena Raković Radivojević podsetila je na duboku vezu između Simovića i njegovog rodnog grada, ističući da Užice može biti ponosno što je u njegovom okrilju stasao jedan takav stvaralac. Kako je navela, Simović je bio tih, skroman, ali istovremeno snažan u svojim porukama, koje su izvirale iz iskrenih uverenja i dubokog razumevanja čoveka i sveta.
– Ljubomir nas je učio da prepoznamo lepotu u svakodnevici, da ne žmurimo pred manama, ali ni da ne zaboravimo na vrline. Poznavajući sve ljudske slabosti i vrline, on nije kudio ni hvalio, već je o nama i svetu u kome je živeo, kako je sam rekao , pisao onako kako jeste. – rekla je gradonačelnica.
Njegova dela, poznata po spoju tradicije i savremenosti, prenela su duh Užica i srpskog naroda na evropske i svetske pozorišne scene – od Francuske do Kanade. Prevedena su na brojne jezike, čime je Simović postao ambasador srpske književnosti daleko izvan granica zemlje.
Profesor Miomir Milinković podsetio je da je Simović bio jedno od najistaknutijih imena koje je Užice dalo srpskoj kulturi, te da je svojom poezijom i dramama dosegao mesta rezervisana za najveće.
– On nije otišao – samo je zakoračio u večnost, gde pripada – rekao je Milinković, dodajući da je Simovićeva inspiracija proistekla iz bogatog narodnog nasleđa, ali i dubokog promišljanja savremenog društva.
Odlaskom Ljubomira Simovića, Užice i Srbija izgubili su velikana, ali njegova reč ostaje da nas podseća na ono najvrednije u nama i oko nas, zaključeno je.
Komemoraciji su prisustvovali i glumci užičkog Narodnog pozorišta, koji su kroz prisećanje na razvoj, kako Simovića kao književnika, tako i samog grada Užica kroz drugu polovinu 20. veka kazivali neke od njegovih najlepših stihova.
