Priče o jakim i uspešnim ženama često nisu priče o naglim preokretima, već o tihim, promišljenim odlukama koje sazrevaju godinama. Takva je i priča Svetlane Majkić, majke četvoro dece, supruge, ćerke, nekadašnje profesorke srpskog jezika i književnosti, psihoterapeutkinje i master psihološkinje.
Kada govori o sebi, Svetlana ne polazi od titula. Za nju je, kako kaže, najvažnije da život ima smisao. „Nije mi presudno kako to izgleda po merilima drugih. Važno mi je da imam čvrst sistem vrednosti porodice i zajednice, ali i da živim u skladu sa sopstvenim osećajem šta mene čini zadovoljnom.“ Život je jedan, dodaje, i ključno je čime ga ispunjavamo iznutra. Davanje smisla sopstvenom životu vidi kao najvažniji zadatak svakog čoveka.
Partnerstvo, porodica i lična odgovornost
Na putu koji je birala, Svetlana se, kako kaže, nikada nije previše obazirala na „šta će reći čaršija“. Sa suprugom je gradila odnos oslonjen na međusobno poverenje. „Važno nam je da možemo jedno drugo da pogledamo u oči i da naša deca vide zadovoljne roditelje.“ Roditeljstvo je za nju predstavljalo duboku transformaciju, ne samo ulogu majke, već pitanje kakav je čovek i kakav primer ostavlja.
Odrasla u sredini u kojoj je mišljenje drugih imalo veliku težinu, vrlo rano je shvatila kakav život želi da živi. Književnost joj je, kaže, pomogla da razume da su i junaci kroz istoriju prolazili kroz slične dileme i da su neki uspevali da se promene. Imala je sreću da zna šta traži, kao i partnera koji je partnerski odnos video kao visoku vrednost.
Od omiljene profesorke do psihoterapeutkinje
Godinama je radila posao koji je volela. Kao profesorka srpskog jezika i književnosti bila je omiljena među učenicima u Ekonomskoj školi u Užicu. Ipak, postojalo je nešto što ju je neprestano vuklo dalje. „Volim da učim. Dok su se druga deca igrala, ja sam učila. Knjiga je za mene oduvek bila prostor koji mi je širio vidike”. Kroz književnost je počela da ulazi i u psihološku literaturu, tražeći razumevanje ljudskih unutrašnjih svetova.
Rad sa mladima doživljavala je kao izvor inspiracije. U interakciji sa njima se, kaže, odmarala, učila nove poglede i zajedno sa njima kritički promišljala književna dela. Škola joj je dala mnogo, ali joj je istovremeno otvorila vrata ka daljem istraživanju ljudske psihe.
Kada hobi polako postaje profesija
O ozbiljnijoj promeni počela je da razmišlja sa oko 36 godina, dok je najmlađi sin još bio beba. Bilo mi je jasno da tada nije vreme za velike životne promene, ali sam iskoristila priliku da čitam, istražujem i postavljam temelje.“ Internet i dostupna literatura postali su njen način relaksacije i ulaganja u sebe.
Kroz školu se susrela sa transakcionom analizom, koju je počela da primenjuje u nastavi i uvidela koliko je korisna. Taj trenutak bio je važam. Nije, kako kaže, odmah imala jasnu ideju da postane psihoterapeutkinja, ali je želela da proveri da li u tom pravcu ima nečega za nju. Suprug joj se pridružio, prepoznavši u tome interesovanje. Zajedno su prošli edukacije, ispite, master studije i sertifikacije, i sve to kao četrdesetogodišnjaci.
Životne i profesionalne promene
„Počela sam da tugujem i pre nego što sam zvanično otišla, ali tek tada sam shvatila koliko mi je škola značila.“ Postojali su i trenuci sumnje, pitanje „šta mi je ovo trebalo“ nije joj bilo strano. Susrela se i sa predrasudama okoline, često tamo gde ih je najmanje očekivala.
Ipak, gubitke ne vidi kao stvarne gubitke. „Kada iz života odu ljudi koji tu više ne pripadaju, shvatiš da nisi ništa izgubio.“ Razvoj, kaže, nije linearan, a veština je prihvatiti da se putevi nekad razilaze bez neprijateljstva.
Poruke za one koji žele promenu
Onima koji razmišljaju o promenama u životu, Svetlana poručuje da budu iskreni prema sebi. Važno je, kaže, uložiti vreme u samorefleksiju i biti svestan posledica odluka. Maštanje je dragoceno, ali bez realizacije ostaje samo ideja. Anksioznost je neizbežna, ali promišljanje, planiranje i unutrašnje bodrenje pomažu da se kroz nju prođe.
Veliku snagu pronalazi u veri, posebno u sposobnosti da pusti ono što nije u njenoj kontroli. Vera joj je pomogla da razvije unutrašnju snagu i uverenje da dobre namere, proistekle iz ljubavi, imaju smisla.
Knjige kojima se vraćamo
Na kraju, vraća se knjigama, klasičnoj literaturi. Preporučuje Tolstojev „Rat i mir“, ali i povratak lektiri koju smo često izbegavali. „Mene je uvek zanimala suština života, kako preživeti, a da to ima smisla i da čovek bude zadovoljan.“
Priča Svetlane Majkić podseća da promene ne moraju biti nagle da bi bile duboke i da hrabrost često izgleda kao strpljivo, dosledno slušanje sebe.
Autorka i voditeljka: Aleksandra Ranković
Produkcija, kamera i audio: AVP Media
Montaža i dizajn: AVP Media
Zabranjeno je svako kopiranje i preuzimanje, u delovima ili u celosti, bez odobrenja autora i produkcije koja je vlasnik materijala.
Projekat Glas za promenu – žene u fokusu podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
