Pred nama je 30. Jugoslovenski pozorišni festival – bez prevoda. Ovaj lep jubilej treba da nam bude podsticaj da postavimo pitanje gde smo sada i šta smo sve postigli za tri decenije života ovog festivala – da se pogledamo u oči. Rečenica „gledaj me u oči!“ ima u srpskom jeziku dvojako značenje. Ako onaj koji kaže „gledaj me u oči!“ to kaže osobi koja izbegava njegov pogled, ta rečenica onda znači suoči se sa mnom, govori mi istinu, ne beži, ne laži me! Ali, ako onaj kome je upućena rečenica „gledaj me u oči!“ pogleda u oči onog ko to traži od njega, to onda znači da mu veruje i da ga voli. Taj pogled oči u oči može biti bolan, može biti strašan, ali može otkriti istinu i može biti najava duge, velike i iskrene ljubavi.
Mislim da svaka od odabranih predstava sadrži u sebi oba aspekta rečenice „gledaj me u oči!“ – svaka od njih govori o neprijatnoj istini pred kojom skrećemo pogled i o velikoj ljubavi koja čvrsto vezuje ljude.
Selektorka 30. JPF-a Marina Milivojević Mađarev
Na repertoaru 30. JPF-a
Đorđe Petrović Izuzeti, režija Mia Knežević, produkcija Narodno pozorište Sombor, Srbija
Predstava Izuzeti govori o slučaju otetih beba. Roditelji kojima je rečeno da im je beba umrla, a nikada nisu dobili telo svoga tek rođenog deteta da ga sahrane traže istinu i pravdu. Da li su njihova deca stvarno umrla ili su prodata i žive negde druge bez znanja o tome ko su im pravi roditelji i ko je odredio njihovu sudbinu? Ako je istina da su bebe ukradene onda je reč o zločinu koji je bio moguć zbog toga što sistem ne sankcioniše bezobzirnu alavost bezosećajnih pojedinaca i ne nudi zaštitu i zadovoljenje žrtvama. U predstavi Izuzeti likovi su izmišljeni, jer pisca i rediteljku ne zanima konkretna lična drama već teatarsko predstavljanje razrađenog mehanizma u koji su uključeni – lekar, policajac, „transporter“, roditelji otete bebe i oni koji su kupili bebe. Tema je strašna i pogodna da predstava „otkliza“ u patetiku i melodramu. No, Mia Knežević pristupa mudro i delikatno: radnja predstave je zasnovana na stvarnim svedočenjima (iako su likovi fikcija), scenografija je realistična kao i kostim. Glumci pažljivo i neosetno prelaze sa uživljavanja, na rekonstrukciju događaja, pa na pripovedanje o događaju… Rediteljka i glumci su učinili prikazani događaji deluju realno, jasno i strašno, ali ne i patetično. Ljubav prema detetu je jedna od najvećih ljubavi, a krađa beba, ako se zaista dogodila, je jedan od najvećih nepravdi našeg društva koja je prošla nekažnjeno.
Hajnrih fon Klajst Razbijeni krčag, režija Tanja Mandić, Rigonat, produkcija Narodno pozorište RS, BiH
Razbijeni krčag je metafora za izgubljenu nevinost – krčag se razbio zato što je sudija Adam upao u Evinu sobu i pokuša da je siluje, a zatim pobegao kroz prozor da ne bi bio uhvaćen. To je podatak koji je za rediteljku važan jer ona pravi predstavu ne „samo“ o korumpiranosti suda, već i o tome kako je zlostavljanje žena (i generalno svih slabijih) važna karakteristika korumpirane vlasti. Ova tema je prisutna i u samom komadu, ali je u predstavi istaknuta uvođenjem skoro nemog lika služavke Grete (Ana Vinčić). Ova dramaturška intervencija je važna jer „nemi“ lik postaje metafora potlačenog kome je nasilnik uzeo pravo na glas i samoodbranu – ta zanemelost se ponavlja kao situacija i u trenucima kada Eva (Tara Jovanović) treba da svedoči pred sudom.
Vrednost ove predstave je odličan rad sa glumcima rediteljke Tanje Mandić Rigonat. Odnosi među likovima su tačno postavljeni i dosledno vođeni kroz čitavu predstavu. Glumac Aleksandar Stojković koji igra sudiju Adama je dobar komičar, ali ni jednog trenutka ne preteruje u gegovima i „namigivanju“ publici već pažljivo gradi lik bitange koja prikriva svoje prave namere. Njegovi glavni partneri u otkrivanju -prikrivanju razbojništva su pisar Liht (Boris Šavija) i Valter, sudski savetnik (Ljubiša Savanović). Njih trojica pokazuju kako različiti nivoi vlasti zavise jedni od drugih, ali se i međusobno bore za bolje pozicije: jedni druge svesno pokrivaju, ili se prave naivni, ili pak otvoreno „kidišu“ na sudiju sa namerom da iz njegove nevolje izvuku lični profit. Rediteljka nam kroz dobro postavljene odnose među likovima jasno prikazuje kako vlast manipuliše i zloupotrebljava građane koji naivno veruju da vlast postoji da bi zaštitila podanike.
Predstava govori o tome da je korupcija viševekovna konstanta ljudske sudbine jer čovek želi više nego što mu treba i pripada. Isto tako predstava govori o ljubavi prema drugom biću i ljubavi prema slobodi koju ljudsko biće tera da se svim raspoloživim sredstvima brani od društva ogrezlog u korupciju.
Elfride Jelinek Ljubavnice, režija Jovana Tomić, produkcija Kamerni teatar 55, BiH
Ljubavnice Elfride Jelinek govori o jednoj važnoj, ali neprijatnoj istini koja se tiče mnogih žena koje žive u manjim mestima. Onaj ko u malom mestu živi ne zato što on ili ona to želi, već zato što usled materijalne oskudice ne može sam da bira gde će živeti suočen je sa velikim preprekama koje ga suštinski onemogućavaju da unapredi kvalitet svog života. On ili ona ne može da dobije visoko obrazovanje koje bi mu pomoglo da se uspne na društvenoj lestvici, ona ili ona ne može da pokuša da u skučenom svetu razvije svoj posao koji bi mu doneo ekonomsku nezavisnost ili svoj pristup sopstvenom životu. Ovom skučenošću najviše su pogođene žene – jedina njihova mogućnost je da se udaju za čoveka koji će moći da im omogući bolji život. Ova razmena živog mesa i kapitalom je tema oštre društvene analize spisateljice Elfire Jelinek. Ona nam pokazuje na šta su sve žene spremne da bi osvojile i zadržale željene pozicije i kako tzv. pogrešni izbori učinjeni namah, često zbog ljubavi, ženu vode u katastrofu. Rediteljka Jovana Tomić precizno i tačno analizira svoje junakinje, ali ih ne osuđuje već svoje pozorišno ogledalo okreće ka nama, pitajući nas šta smo mi uradili da devojci iz malog mesta život učinimo boljim i snošljivijim. Rediteljka, glumci i glumice Kamernog teatra 55 vole svoje likove, ali istini o njima hrabro gledaju u oči.
Hauard Brenton Ućutkivanje Sokrata, režija Nebojša Bradić, produkcija Bitef teatar Srbija i Centar za kulturu Tivat, Crna Gora
Predstava Ućutkivanje Sokrata je nastala na osnovu komada Cancelling Socrates britanskog pisca Hauarda Brentona. Koristeći pomodan izraz kenselovanje za suđenje i ubistvo Sokrata autor nam ukazuje na sličnost između našeg doba i doba vladavine oligarha nakon poraza Atine u Peloponeskom ratu. Hauard Brenton pronalazi sličnost u krizi demokratije i u usponu korumpiranih, licemernih i neobrazovanih individua. Političari i sudije koji bi trebali da se bave očuvanjem suštine demokratije bave se formom, a javnost traži brza i laka rešenja za komplikovane probleme.
Kada govorimo o pristupu likovima i samoj radnji komada reditelj Nebojša Bradić je bio veoma obziran prema tekstu. Brentonov Sokrat je dramski lik koji je vitalan, smiren i duhovno. Bojan Dimitrijević igra Sokrata kao bosonogog, bradatog, hristolikog, smirenog mudraca. On zadržava mir i usredsređenost dok njegovi sagovornici besne jer im postavlja pitanja na koja nemaju odgovor ili se pak ljute na njega jer ne želi da se spasi trulim kompromisom ili bekstvom iz zatvora. Njegov mir proizilazi iz toga što on ne želi da provocira sagovornika već je usredsređen na želju da zna – pitanja koja postavlja drugima služe tome da njemu samom razjasne dilemu. Njegova unutrašnja drama, koja proizilazi iz ultimativne odluke da traga za istinom, je jača od spoljnih pritisaka i zato on radije bira smrt nego laž.
Bitef teatar je projektom Ućutkivanje Sokrata dobio efektnu kamernu predstavu koja korespondira sa zapitanostima savremenog čoveka suočenog sa neophodnošću odbrane prava na trezveno, kritičko mišljenje u svetu konstantne manipulacije.
Moje pozorište, autor Boris Liješević, produkcija Atelje 212, Srbija
Reditelj Boris Liješević pred gledaocima i glumcima postavlja duboko lično pitanje – šta pozorište, nakon decenija bavljenja ovom umetnošću, znači Boris Liješeviću. On ovom pitanju ne prilazi onako kako bi uradio istraživač koji pristupa spolja – ne bavi se važnim tačkama u razvoju sopstvene rediteljske karijere. Njegovo pitanje, ili bolje reći dilema, ide iznutra – nastoji da rasplete i objasni svoje razloge za bavljenje pozorištem i njegov lični osećaj prema motivaciji koja ga goni da stvara.
Stekli smo utisak da se Boris Liješević u ovoj predstavi otvara nama u pokušaju da razume sebe. Ono što smo uspeli da razumemo je da je Boris Liješević čovek koji ima strastvenu potrebu za pozorištem, da je nežan i emotivan. On je takođe svestan da i u pozorištu i u životu vreme (pa i neki važni ljudi) prosto nestaju, cure iz našeg okruženja kao vino iz stare bačve. No iako realno nežan, emotivan čak i nesiguran Liješević u ovoj predstavi nije slab prema sebi i ne samosažaljeva se – naprotiv! U ovoj predstavi ima puno momenata autoironije i humora. Glumci mu svojim pristupom „ulogama“, ili bi tačnije bilo reći situacijama, značajno pomažu da njegova namera uspe. To je stoga što je svako od njih u svakoj od scena uspeo da dočara jedan karakterističan gest, pokret, izraz lica koji jasno određuje karakter predstavljene osobe. Način na koji nam predstavljaju šta je za Borisa umetnost postaje nežan način da se razume šta je to pozorište danas i ovde. U svetu u kome se vrednosti svakog dana tumbaju i dovode u pitanje važno je da pozorište postavi pitanje šta je ono samom sebi to jest umetnicima i nama koji sedimo u sali.
Heroj nacije, Ivana V. Lalića u režiji Milana Neškovića, produkcija Nikšićko pozorište, Crna Gora
Većina naših novih pozorišnih komada ostanu zaglavljeni u upravničkim fiokama, a oni koju ipak budu izvedeni veoma retko, ako ikada, dožive drugo izvođenje i umiru pre nego što su stvarno i zaživeli na sceni. Sudbina komedije apsurda Heroj nacije Ivana V. Lalića je izuzetak od ovog pravila. Ovaj komad se čini življim danas nego u vreme praizvedbe. On nas upozorava na neprijatnu istinu da mediji kreiraju našu predstavu o realnosti, menjaju naš identitet, utiču na međuljudske odnose i određuju nam sudbinu. Pisac putem komičke radnje otkriva zbog čega je običan čovek skloniji da veruje onome što mu serviraju na televiziji nego onome što vidi sopstvenim očima. To je danas, na žalost, još više istina nego u vreme praizvedbe ovog komada. Možemo li izaći iz te lažne predstave o nama samima? Može li nam pozorište u tome pomoći? Priroda pozorišta je takva da zahteva da se glumci ovde i sada susretnu sa publikom i podele iskustvo o onome što je za njih važno. Pozorište je totalna negacija lažne medijske slike zato što postoji samo ovde i samo sada. Prestanite da buljite u ekran, izađite napolje, sretnite se sa ljudima, gledajte pozorišnu predstavu i verujte sopstvenim očima.
Ove godine nećemo imati ni jednu predstavu iz Republike Hrvatske. Napomenula bih da su predstave iz tri pozorišta (dve iz Zagreba i jedna iz Splita) bile u opticaju. Razlozi njihovog neučešća na JPF-u su zauzeća i tehničke prirode. Ipak, radujem se novom izdanju festivala i susretu sa pozorišnom publikom. Grad Užice voli Jugoslovenski pozorišni festival i velika je čast biti deo ove fantastične priče koja sa uspehom traje već trideset godina.
