“Nekome je ova moja rečenica sa skupa u Užicu više zasmetala nego koalicija o kojoj se sve zna i o kojoj sam uvek otvoreno govorio.
Ja nisam tip političara koji voli da hvali nekoga, a saradnju ne dokazujem podaništvom, već uvažavanjem mišljenja i onda kada se ne slažemo. Saradnja ne znači odricanje od sopstvenih stavova, već spremnost da razgovaramo i onda kada postoje razlike.
Ja sam dokazao i pokazao da postojim za državu ako se mi na lokalu dovoljno angažujemo i ne čekamo da nam sve padne sa neba. Nerealno je očekivati od države da će sve ona, a mi da ništa ne uradimo za nju. Država i lokalna samouprava imaju različite odgovornosti, ali isti interes – da ljudima bude bolje i da se sačuvaju razvojni potencijali naših sredina.
Sa koalicionim partnerima razgovaram ravnopravno — ni kao podanik, ni kao neko ko će ih tvrdoglavo napadati i vređati. Grešili smo mi, grešili su i oni, ali naša zajednička pobeda je kada smo zajedničke probleme rešili razgovorima, konstruktivnim kritikama i rešenjima do kojih smo zajedno došli.
Na iznenađenje svih, da – dijalog je ovde doneo mnogo!
Svaki predočeni problem pretvorili smo u nešto bolje. Imamo napokon istorijsku šansu da zatvorimo pokušaj privatizacije trećine Zlatibora i to nismo mogli da postignemo ni kada sam bio u DSS-u, među „svojima“. Ako sam izašao i rekao javno kakve smo probleme imali, nepošteno bi bilo da sada ćutim i ne istaknem da je država reagovala i rešava decenijski problem.
Smatram da je to primer kako treba da izgleda odnos lokalne samouprave i države: bez slepog povlađivanja, ali i bez bespotrebnog sukoba; uz jasne zahteve, argumente i odgovornost.
Svi oni koji misle da se naši razgovori vode o podeli plena, o nečijem špijuniranju ili prebijanju, govore o sebi. Svedok sam da razgovaramo o daljem unapređenju i razvoju. Ja sam od svoje države samo to tražio: da ima sluha za male sredine, za predstavnike naroda i za narod.
Mi se politički ne moramo slagati sto posto, ali oko dalje budućnosti Srbije nemamo dilemu.
Ja Srbiju vidim sa srpskom šajkačom, sa sećanjem na Ratka Mladića i sve naše heroje kojih se ne odričemo i ne stidimo, sa omladinom koju razumemo i slušamo, jer su važan deo društva, sa penzionerima koje ne nazivamo „krezubim glasačima“, bez daljih podela i bez uvreda.
To je moj politički i lični stav i ne očekujem da sa njim svi moraju da se saglase. Ali očekujem da se i moj stav poštuje onako kako ja poštujem pravo drugih da imaju drugačije mišljenje.
Ako nezadovoljstvo pokušavate da rešavate uvredama i psovkama, ili na takvom odnosu pokušavate da gradite sistem, nećete dobiti saveznike, već ljude koji imaju potrebu da se brane. U takvim sukobima teško je videti kraj, a još teže doći do rešenja. Zato hajde da pokušamo drugačije.
Ovde niko ne želi građanske ratove koje spominju. Ne želimo da se vraćamo u ona vremena koja još nismo zaboravili. Srbiji su potrebni mir, odgovornost, razgovor i rad, a ne nove podele među ljudima.
Bio sam mlad i u prvim redovima političkih borbi u vremenu kada nas je Vuk Drašković poveo putem promena zbog kojih sam se kajao. Dobijao sam batine na ulici zbog takvog čoveka, da bih danas čitao da on izjavljuje da je Ratko Mladić neko koga se treba stideti.
Ne govorim ovo da bih bilo kome osporavao pravo na mišljenje. Govorim iz ličnog iskustva i iz potrebe da objasnim zašto danas mnogo pažljivije biram kome poklanjam svoje poverenje.
Nikada ne možemo znati ko sa strane može da povede narod putem podela i sukoba, ali to neće moći da učini ako budemo složni i ako budemo čuvali zajedništvo. Nije džaba neko nekada rekao da upamtimo za vjek vjekova: „Samo sloga Srbina spasava.“
Onaj ko nas svađa, dobro nam ne misli.
Moj izbor je da se ne odričem slavnih predaka, srpske šajkače i svog identiteta, jer vidim da su ih se u moje ime odrekli oni koji su moj izlazak na miting u Užicu videli ka izdaju. Izdaju čega? Samo mesec dana pre toga dok sam ukazivao čitavoj javnosti na probleme sa PK Zlatiborom i kada sam kritikovao republičku instituciju, opet sam od iste publike napadan.
Dakle, to ipak nema veze sa mojim političkim izborima kojima gradim opštinu zajedno sa državom, jer tako treba da bude. Najviše ima veze sa nepremostivim ideološkim razlikama koje sam video na skupu u Užicu.
Ne mogu da stojim sa nekakvim Zeleno-levim frontom i užičkim Sinđom, koji cepa plakate Mladiću, čiju sam porodicu poznavao i pomagao.
To je moja granica i moj politički izbor. Kao što je moje pravo da biram sa kim ću da sarađujem, tako poštujem pravo svakog drugog da bira svoje političke saveznike.
Imajte svoje izbore, ali ne uskraćujte tuđe. Ja vama u vaše ne diram. To je politička kultura koju treba da vratimo na velika vrata.
Živela Srbija!”
