Mnogi ljudi čitav radni vek provedu radeći posao koji ne vole. Većina nema ni hrabrosti ni mogućnosti da nešto promeni, da se osnaži i krene u nove izazove. Danica Jevtić Šišović nije osoba iz te priče. Nikada nije živela u zoni komfora već je težila da svoje unutrašnje potrebe, hobije, duhovne i kulturne interese ostvari kroz posao koji radi s punom strašću. Kao slikarka, majka, supruga i direktorka Kulturnog centra Zlatibor, Danica živi ono što radi.
Vaš posao je praktično način života. Da li ostaje vremena za privatni život?
– Teško je i naporno, ali kada radite ono što volite, to se brzo zaboravi. Zahvalna sam porodici koja sve to nosi zajedno sa mnom. Svesni smo da se u Srbiji teško živi od jednog posla, ali i da čovek ne može biti zadovoljan ako radi nešto što ne voli. Ja svoj posao volim. Kao slikarka ne mogu da ne slikam. Uz to sam žena i majka dvoje dece, direktorka Kulturnog centra Zlatibor… nije lako, ali se uz ljubav i vidljive rezultate sve nekako posloži. To je način života.
Danica ističe da ne propušta predstave i izložbe u Kulturnom centru, ne zato što joj to dužnost, već zato što poštuje goste i umetnike.
– Ovo je način života ali bih isto radila i da ne radim u Kulturnom centru.
Koliko je ta ljubav prema poslu preneta na tim u KC Zlatibor?
– U potpunosti. Kulturni centar je naša druga kuća. Tu energiju smo preneli i na decu Zlatibora i na goste. Ljudi to prepoznaju i osećaju.
Otvaranjem Kulturnog centra, Zlatibor je dobio i snažnu kulturnu dimenziju. Kako je do toga došlo?
– Pre dve godine predsednik Opštine Čajetina prepoznao je da sport i kultura treba da se razvijaju paralelno, ali kao zasebni sistemi. Sportski deo je bio dominantan i dobio je prostor da funkcioniše samostalno, a kultura je u tom trenutku prepoznata kao nešto što je Zlatiboru nedostajalo. Kao profesorka, zajedno sa koleginicom Ksenijom, razgovarala sam sa predsednikom opštine upravo u vreme kada je Novi Sad postao Evropska prestonica kulture. Dogovorili smo se da iskoristimo postojeće objekte na Zlatiboru i u Čajetini za razvoj kulture. Tako sam se našla na ovom mestu, u pravo vreme. Nisam planirala da postanem direktorka institucije, ali sam ceo život vezana za ovaj kraj. Od 2000. godine radim likovne kolonije na Zlatiboru, oslikavala sam crkve, predavala mnogim generacijama učenika. Nakon 17 godina u prosveti, osetila sam da želim korak dalje, to mi je bio izazov.
Da li je bilo straha pri prelasku iz škole u nešto potpuno novo i neizvesno?
– Želja je bila jača od straha. Posebno želim da podelim svoje iskustvo kao majka deteta sa autizmom. U trenutku kada sam se preispitivala zbog posla, moj sin je dobio dijagnozu. Imala sam pravo da odem na bolovanje do njegove 18. godine, ali smo suprug i ja odlučili da živimo kao normalna porodica. I to se pokazalo kao dobra odluka za celu porodicu. Podrška porodice je presudna. Zahvalna sam majci, svekrvi, suprugu. Naša deca ne osećaju teret naših poslova. Kombinovanje privatnog i poslovnog života je normalna stvar.
Svesni ste da ste privilegovani jer radite ono što volite?
– Jesam. Nikada nisam prestala da slikam, ni dok sam radila u školi, ni sada u Kulturnom centru. Slikanje je moja prva ljubav i deo mene kog se nikada ne bih odrekla. Posebno mi znači pomisao da će moja deca jednog dana moći da uđu u crkvu i kažu: „Ovo je slikala naša mama.“ Verujem da nam Bog daje darove da ih razvijamo, ali i izazove, da ostanemo zahvalni.
KC Zlatibor postoji tek dve godine, a rezultati su izuzetni. Da li ste toga svesni?
– Trudimo se da stalno radimo i učimo. Nedavno su nam dolazile kolege iz Istočnog Sarajeva da vide primer dobre prakse. Kod nas vlada timski rad, ljubav i svakodnevno promišljanje programa. Poštujemo tradiciju, ali uvodimo i nove sadržaje. Drago nam je što se rezultati vide.
Publika Vas doživljava kao osobu koja zrači i iskreno voli svoj posao.
– Tako sam vaspitana. Zadatak Kulturnog centra je da prenese ono najbolje sa Zlatibora, tradiciju i kulturu. Najteži deo bio je razvijanje publike. Zato radimo sa decom iz vrtića, osnovnih i seoskih škola, ali i sa penzionerima. Gradimo kulturne navike. Drago nam je što danas ljudi sami zovu i dolaze, ne samo iz Užica, već i iz Bajine Bašte, Nove Varoši. Posebno nam je važna publika koja na Zlatiboru boravi duže vremena tokom godine, naši „polu-Zlatiborci“.
Često se kaže da je sve lakše jer Opština Čajetina ima sredstva. Koliko je novac, a koliko su ljudi presudni?
–Zlatibor se ekonomski i turistički razvija, ljudi se doseljavaju, natalitet raste i to je velika vrednost. Na dobrom smo geografskom položaju, na putu ka Crnog Gori i BiH što nam omogućava da ugostimo brojne predstave iz regiona, čak i da jeftinije dovodimo umetnike.
Veliki broj programa je besplatan, naročito za decu.
– To je naša jasna kulturna politika. Programi za decu su besplatni. Ako ne možemo da organizujemo predstavu u Mačkatu ili Sirogojnu onda ćemo poslati mini bus koji će ih dovesti do Kulturnog centra, kao i u Jablanicu. Sve je to naša buduća publika. Kultura uči decu da misle. Predstave za odrasle koje radimo su komercijalne, sa pristojnim cenama, tek da pokrijemo troškove. Imali smo predstavu Voz za koju su se mesecima čekale karte.
Šta publiku očekuje u okviru manifestacije „Duhovne stope“, od Božića do Svetog Save?
– To je manifestacija koja nam je posebno draga. Ove godine realizujemo treće Duhovne stope. Publiku očekuju izložbe, koncerti, književne večeri, programi za decu, škole kaligrafije, ikonopisna kolonija i master-klas kopistike. Želimo da kultura bude lep predah između skijanja i zimskih aktivnosti.
A planovi za 2026. godinu?
– Galerijski programi su popunjeni gotovo do oktobra. Želimo da ugostimo veća pozorišta iz regiona, predstave sa snažnim ženskim temama, balete, koncerte klasične muzike, operu za decu i mjuzikle. Imamo viziju i idemo korak po korak.
Razgovor sa Danicom Jevtić Šišović potvrđuje da kultura nije samo profesija, ona je poziv, stil života i trajna obaveza prema zajednici. Kulturni centar Zlatibor je, za kratko vreme, postao dokaz da se uz ljubav, znanje i posvećenost mogu pomerati granice.
Autorka i voditeljka: Aleksandra Ranković
Produkcija, kamera i audio: AVP Media
Montaža i dizajn: AVP Media
Zabranjeno je svako kopiranje i preuzimanje, u delovima ili u celosti, bez odobrenja autora i produkcije koja je vlasnik materijala.
Projekat Glas za promenu – žene u fokusu podržan je od strane Kabineta ministarke bez portfelja zadužene za koordinaciju aktivnosti u oblasti rodne ravnopravnosti, sprečavanja nasilja nad ženama i ekonomskog i političkog osnaživanja žena. Mišljenje koje je izneto u ovoj publikaciji/članku/studiji/radu je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Kabineta.
