Mina Marđonović, spisateljica, predstavila je 2. juna svoje knjige „Jefimija, žena koja čeka“ i „Jefimija, žena koja neće“ tokom književne večeri, prve u prostoru Teatra Inat u Užicu.
O MINjI:
„Minja Marđonović rođena je 1989. godine u Mostaru, rodnom gradu svoje majke. Zbog ratnih okolnosti na prostoru bivše Jugoslavije, svoja najranija godine života provela je u Baru, rodnom gradu svog oca. Međutim, uoči svilene revolucije 2000. godine, sa roditeljima se iz Crne gore seli u Beograd, u kome i danas živi.
Na Fakultetu političkih nauka diplomirala je politikologiju, a na Studijama roda masterirala kulturologiju kritikom Institucije braka iz perspektive slobodne ljubavi, oslanjajući se na anarhističke eseje feministkinje dvadesetog veka Eme Goldman.
Doktorantkinja je kulturologije na matičnom fakultetu, s idejom da istraživački preispita konstrukciju heteroseksualne, romantične, ljubavi u srpskom građanskom društvu druge polovine devetnaestog veka. Pored akademske posvećenosti feminističkoj teoriji, Minja Marđonović svoju političku borbu artikuliše kroz društveno angažovanu književnost“, navedeno je na promociji knjiga u Užicu.
Ko je Jefimija, glavna junakinja romana?
„Jefimija je, pre svega, čovek. I žena je čovek“, naglasila je Minja, dodavši da su „najveći ljudi“ u njenom životu, uz oca, bile žene, a pre svega njena majka.
Svoj prvi roman posvetila je najboljoj prijateljici koja je godinu dana boravila na Baliju i zbog koje je i Minja otišla na šestomesečno putovanje.
„Na Bali sam došla ljuta, ali je Tanja rekla genijalnu rečenicu, koja me tako ošamarila i verovatno napravila ovu knjigu. Rekla mi je: ’Ti nisi došla na Bali zbog mene, ti si na Bali došla zbog sebe.’ I u tom trenutku sam počela da shvatam šta znači da nešto u životu stvarno uradiš zbog sebe. Zapravo, mi kad volimo – sebično volimo, volimo zbog sebe“, konstatovala je Minja.
Na Baliju je spoznala suprotnosti istoka i zapada.
„Tamo sam shvatila šta znači balkanki feminizam, šta znači biti feministkinja na Baliju, a šta u Srbiji ili, možda, u Nemačkoj, šta znači nemanje feminističke uniformnosti i šta znači gajiti feminističke vrednosti, malo izaći iz tih strogih kategorija i samo na kraju krajeva biti onaj jedan čovek.“
Istakavši da ljudi koji pišu, to čine „da bi sebe spasili“, Marđonović je objasnila da je prvi roman nastao kao „vapaj“, pokušaj da artikuliše i kanališe životna iskustva i spoznaje, te da sebi objasni šta znači biti feministkinja u raznim područjima sveta.
„Čini mi se da je na Baliju veća muka i veća borba, zato što je tu spoznavanje, saznavanje, prepoznavanje. Uz svu onu egzotičnu prirodu, ljude, shvatite da su tu i ugovoreni brakovi, da je abortus ilegalan, da je devojčica silovana u tri popodne u svojoj rođenoj kući, dok ja sedim četiri kuće od nje. E, to su stvari koje su mene poremetile u jednom trenutku.“
„Da li misliš da je zamotana žena više zaštićena od muškog nasilja od one koja šeta polugola? Pa, jedan od najvećih problema ove zemlje, na čijem smo tlu ti i ja greh okusili, inače najveće muslimanske zemlje na svetu, jeste silovanje. U Džakarti se svako malo žene siluju u javnom prevozu, na ulici, u kući. Mnoge od njih su upravo zamotane od glave do pete. Ne treba žena da se štiti od nasilja, već mora muškarac od malih nogu da se edukuje u nenasilnom duhu, da mu se svakodnevno stavlja do znanja da je nedopustivo da pomisli da poseduje bilo kakvo pravo nad ženskim telom, umom i životom“, napisala je Minja Marđonović.
„Vidi kako ljudi žive!“
„Kategorija žene priprada svakoj ženi“, napomenula je Minja podsetivši na „nebeli“ feminizam sa kojim se susrela na Baliju. Dok jedne govore o feminizmu, kako je predočila, „druge žene ga žive“.
„Jefimija (iz Srbije u kojoj je legalan abortus) po zakonu može da brani svoje pravo na sopstveno telo, dok jedna prosečna Baliežanka ni ne zna da ima socijalna prava, politička prava. Nema ni reproduktivna, ni seksualna (prava). Silovana je, ugrožena, u ugovorenom braku u 21. veku, dok je neka Francuskinja, dva metra od nje, kupila veliku vilu, vozi retro Vespu, narandžastu iz ’68. godine, uložila je u kuću milion eura i ide na Kundalini jogu. I to su sukobi Jefimije“, ukazala je Minja, dodavši da žene pate i u njenoj zgradi u centru Beogradu i širom sveta.
Poznanstva na tropskom „rajskom ostrvu“ Baliju otvorila su Minji „nove dimenzije“ i součila je sa novim istraživačkim pitanjima i promišljanjima.
„Upoznala sam divnu ženu Sarijadi, osnivačicu organizacije za podršku i pomoć razvedenim ženama, i to je meni već dovoljno reklo da je razvod na Baliju veliki problem. Odlazim na sever Balija, u divno selo Salijasi koje ona pravi zato što na Baliju deca sa invaliditetom ne mogu da se vide na ulici, jer se smatra da je to majčin greh, majčina božja kazna i da to treba da bude van očiju javnosti, da majka sama treba da ih gleda. Sarijadi mi otkriva čitavo selo posvećeno deci sa invaliditetom. Sarijadi, inače, nije videla svoju ćerku 13 godina zato što se razvela i drznula da izađe iz ugovorenog braka, zaljubila se u Engleza. Isterana je sa imanja svog partnera, muža, zabranjeno joj je da se ikada vrati na imanje svojih roditelja, a kada se žena na Baliju, i uopšte Indoneziji, razvede, deca pripadnu ocu. Sarijadi zapravo iz najličnije političke priče, a to jeste feminizam, osniva organizaciju. Shvatila sam šta je borba. Kazala mi je: ’Znaš, sve ovo radim, zato što znam da ću nju, ćerku, da vidim – i to je moja misija života – ali ne samo ja, nego svaka žena u ovoj zemlji koja se drznula da za svoju slobodu izgubi ono što najviše na svetu voli’. Serijadi voli svoju ćerku, ali ne može svoje ćerki dobro da donese ako ostane tu. Ona to radi za nju i to je jedna genijalnost koja je meni otvorila vidik.“
U Sarijadi, Minja je srela hrabrost.
„Sarijadi nije ljuta, ona je tužna, a tuga je dobar pokretač. Ona mi je rekla da moramo da budemo bliske sa svojim bolom i da je ona najbliža sa svojim bolom. Ona ne plače, ali pati. Suze su olakšanje patnje, ali ona ne može da plače, jer se bori i nema ona kada sad da plače – to je trošenje, to je vraća nazad. Sarijadi ne govori: ’Ja sam feministkinja’. Sarijadi ne nosi transparente i nijednog trenutka nije rekla reč feminizam. A šta je Sarijadi? Kakav Če Gevara. Sarijadi je za mene heroina, možda, negde, veća nego moja majka, jer je ona imala neke privilegije, pa je u okviru toga mogla da se sa nečim izbori, dok ih Sarijadi nema, već je žrtvovala život. Ona je slobodu platila životom. Iz drugog kulturološkog konteksta nam je objasnila šta znači borba za naša prava – kad ih nemamo. Ona nema prava, ali želi da ih stekne. Mi smo ih stekle, ali ih ne čuvamo. E, tu sam doživela otkrovenje“, podelila je sa publikom Marđonović.
Minjin prvi roman „Jefimija, žena koja čeka“, ljubavni je, putopisni, politički, ali i erotski.
„Mi smo seksualna bića, a žene su baš seksualna bića. Svaka erotska scena je moć tadašnjeg trenutka. To je i političko oružje, jer žene malo pišu o seksualnosti, o seksu i, kada pišu, vrlo su autocenzurisane. Treba da uživamo u našem telu“, napomenula je Minja, osnažena da o seksualnim iskustvima i pravima glasno govori.
Drugi roman „Jefimija, žena koja neće“, politički je roman i priča o povratku glavne junakinje romana sa ostrva ljubavi u Beograd, u novu realnost, životni nemir i „najličniji prevrat“. Lik Jefimije se menja iz prve u drugu knjigu, jednako kao i Minja.
„Na ivici suicida, Jefimija ipak uspeva da se vrati među žive, voskrsne i upali svetlo u svom mračnom tunelu“, piše u opisu drugog romana autorke koja ističe važnost seksualnog i mentalnog zdravlja u svetu sa sve manje empatije i solidarnosti.
U Minjinim knjigama – omaž Jefimiji, prvoj srpskoj pesnikinji koja se smatra začetnicom evropskog pesništva srednjeg veka, ali i omaž balkanskom muškarcu.
„Živimo u muškom svetu. Daću samo jedan podatak – u ovom svetu od 100% kapitala, žene ne poseduju ni dva posto. Pa, čiji je ovo svet? Onog ko ga ima u svom posedu. I to je negde suština i zato ja mislim da je Jefimija knjiga za muškarce. Žene ovo znaju. Mi ovo živimo i ovo nije izmišljena priča. Da li sam sad to ja doživela, Andrijana ili Marija, da li je važno koja se potpisala? Mnoge su doživele. Nisu to moja iskustva, nego naša. Mislim da je privoleti muškarca najvažnije. Ne verujem u mržnju. Na kraju krajeva, ko odgaja, vaspitava i rađa muškarce – bojim se da nije tata taj. Što kaže moja mama: ’Brat će da ti bude kakva ti je snajka’”, osvrnula se Marđonović.
Minja je provela tri nedelje u manastiru nakon čega je došla do saznanja da je feminizam i tamo prisutan.
„Zameraju mi kako sam se drznula da spojim nespojivo – monahinju sa feminizmom“, ukazala je Marđonović ocenivši i da su se ljudi udaljili od zlatne sredine.
U svom drugom romanu se pita da nije i Bog ipak, možda, žena?
Marđonović i dalje piše, a ima želju i da u dokumentarnom filmu ukaže na razlike u privilegijama žena krajem sveta.
