Srpska pravoslavna crkva i pravoslavni vernici obeležavaju danas praznik Svete Petke. U Srbiji je Sveta Petka jedna od najpoštovanijih svetiteljki, a dan njoj posvećen jedna je od srpskih slava.
Svetu Petku, koja je istorijska ličnost svrstana u red svetih, kao jedna od najvećih misionarki hrišćanske vere poštuje se u celom pravoslavnom svetu, a na poklonjenje njenim svetim moštima koje počivaju u Jašiji u Rumuniji dolaze i pripadnici drugih religija verujući u njenu isceliteljsku moć. Posebno joj se obraćaju žene svih vera i nacija smatrajući je svojom zaštitnicom. Kult svetiteljke je u Srbiji dobio na snazi krajem 14. veka, posle Kosovske bitke i u vreme početka turske vladavine kada su mnogi umni i duhovni ljudi našli utočište u srpskoj zemlji.
Prve zapise o svetoj Petki ostavio je Grigorije Camblak među kojima je i opis prenosa moštiju svete Petke iz Vidina u Srbiju i do Beograda (1403.godine) i to zaslugom monahinje Jefimije kneginje Milice koje su dozvolu izmolile od sultana Bajazita. Veruje se da su od vremena despota Stefana Lazarević sto godina počivale u steni pored kalemegdanske kapele i izvora Svete Petke i da su joj na poklonjenje dolazili i pravoslavni i katolici pa i muhamedanci, tadašnji okupatori Srbije.
U eparhijama SPC oko 250 crkava je posvećeno Svetoj Petki, a u Beogradu je najposećenija kapela na Kalemegdanu gde se svake godine posle liturgije u Crkvi Ružici koja je u neposrednoj blizini, organizuje litija u kojoj učestvuju i vernici.
Kalemegdanska kapela Svete Petke sagrađena je na izvoru vode za koju se veruje da isceljuje očne bolesti i u njoj se, kao velika svetinja, čuva mali prst svetiteljke. Prema narodnom predanju kapela na Kalemegdanu i crkva Ružica podignute su još u 15. veku za vreme despota Stefana Lazarevića, ali su i porušene u vreme turske vladavine.
Sveta Petka je živela krajem 10. i početkom 11. veka. Rođena je u Epivatu, kod Kalitrakije u Maloj Aziji, a prema zapisima srpskog vladike Nikolaja Velimirovića, poreklom je Srpkinja.
